Наредног понедељка, Културни центар Инђија биће домаћин велике изложбе посвећене значајном јубилеју, осамдесетогодишњици оснивања Соколског дома у овом сремском граду. Заједничким напором изложбу која ће бити постављена на готово 250 квадрата уприличили су Културни центар и Удружење Краљевина Србија. Подршку је дала локална самоуправа, а аутор изложбе је Владимир Вукас, историчар уметности из Инђије. Изложбу ће отворити Престолонаследник Александар Карађорђевић, каже у разговору за „Јунаке“ Владимир Вукас и напомиње да ће прилику да поставку виде заинтересовани имати до 10. октобра. Један сегмент изложбе посвећен је Краљу Петру Другом, као старешини Сокола.

Управа Соколског друштва у Инђији је 1936. године донела одлуку да се у част пунолетства Његовог Величанства Краља Петра Другог изгради Соколски дом у овом месту. Истом приликом је донета одлука и да дом понесе име Његовог Величанства Краља Александра Првог Ујединитеља, трагично настрадалог у атентату у Марсеју, у знак захвалности за велики допринос раду Соколског савеза. На Духове, 28. маја 1939. године Соколски дом је освештан и отворен, а пројектант је био угледни новосадски архитекта Ђорђе Табаковић, каже Вукас.

Како сте дошли на идеју да радите ову изложбу? Ко вам је у томе помагао, како сте сакупљали материјале и како сте их класификовали?

Владимир Вукас

Идеја се родила пре две године, у једном разговору са г. Предрагом Меденицом из Удружења Краљевина Србија. Отприлике смо обојица имали сличну идеју, знајући да се ближи такав један јубилеј, као што је осамдесет година од оснивања Соколског дома. Морам признати да сам са његове стране добио велику подршку и ослонац, што ми је дало мотив да кренем у прикупљање материјала. Није било лако, с обзиром да су извори веома штури о инђијским соколима. Један део докумената који ће бити изложен, је из Куће Војновића, али то није било довољно. Добар део тога успели смо да прикупимо из приватних домова, неких потомака сокола. Драго ми је што ће публика у Инђији видети до сада необјављиване фотографије када је ово Соколско друштво у питању. Изложба ће бити подељена у три целине: општи историјат соколског покрета, соколство и Карађорђевићи, и део који је посвећен „Српском соколу“ из Инђије и историји Соколског дома. Изложбу ће чинити углавном репродукције одштампане на форекс плочама, али биће ту и оригиналних соколских застава, значки, медаља, разгледница, штампаног материјала и других предмета позајмљених из неколико различитих музеја и приватних колекција.

Реците нам сада нешто више о Соколима уопште, а посебно о Соколима у Инђији. Која је била њихова улога у друштву?

Соколски покрет је настао у Чешкој 1862. године. Имао је националну и ослободилачку компоненту. Настао је из потребе како би се спречила даља германизација словенских народа у оквиру Аустроугарскe монархије. Зато је овај покрет био забрањиван, а његови чланови често гоњени и затварани.

Соколско друштво у Инђији је окупљало врло значајне људе који су облежили историју овог града. Треба споменути да је соколски покрет у Инђији основан 27. септембра 1905. године и да је био стуб духовног и социјалног живота Инђије у првој половини XX века.

Ђорђе Војновић, најзаслужнији за градњу Дома

Колико је, ако знате, овај покрет био распрострањен и у другим деловима Срема?

Прво соколско друштво на територији Срема, а уједно и на територији Војводине, основано је у Сремским Карловцима 1904. године под називом „Српски соко“. Њен старешина био је др Лаза Поповић, лекар, друштвени радник и писац. Одмах за првим друштвом у Карловцима основана је и прва жупа Фрушкогорска. Тако да је у готово свим значајнијим местима у Срему било соколских друштава.

Како је текла градња дома? Колико дуго, ко је у том процесу помагао, ко одмагао?

Испочетка су се инђијски соколи окупљали у црквеној порти, јер је један од оснивача „Српског сокола“ у Инђији био чувени прота Радослав Марковић. Прву читаоницу друштво је имало у кафани „Европа“ која данас више не постоји. Инђијски соколи су дуго чекали на свој дом. Након I св. рата, за потребе вежбања користили су фискултурну салу Мађарске школе у Инђији. Тек 1933. године створили су се озбиљни услови за изградњу велелепног дома. Највише захваљујући Ђорђу Војновићу, угледном велепоседнику из Инђије, Соколско друштво је добило плац на којем је отпочела градња будуђег дома. Дом је пројектовао истакнути српски архитекта Ђорђе Табаковић 1936. године. Градња је трајала 3 године, и 28. маја 1939. године Дом је свечано освећен и отпочео, тако да кажем „свој живот“. Дом је носио назив: „Соколски дом Краља Александра I Ујединитеља“.

Каква је била судбина Сокола и Дома током Другог светског рата?

На жалост, соколска радост је била кратког века, јер су априла 1941. године немачке власти у Инђији затвориле Дом, а „Српски соко“ је престао да постоји. Током рата инђијске Швабе су га користиле за своје активности, редовно су га одржавали, тако да није изгубио првобитни сјај.

А после? Да ли је нешто остало сачувано из предратног времена? Прича се да постоји плоча са Дома. Може ли се очекивати да ће бити враћена?

Соколски дом у Инђији

Након рата, тих првих година за време комунистичке власти, Дом је стајао отворен, без домара, тако да је његова имовина разношена, а зграда је полагано пропадала. Дешавало се да омладина почисти велику салу где су, с времена на време, одржаване масовне конференције. Мермерна плоча са именима дародаваца је скинута и наопачке (са друге стране), са новим натписом уграђена на спомен чесму преко пута Поште у Инђији. Крајем 90-их година прошлог века, када је вршена реконструкција чесме, плоча је пронађена, и данас се она поново налази у Дому, тј. Културном центру Инђија. Међутим, убеђен сам да постоји још једна плоча са именима донатора, која је за сада изгубљена. Било би лепо да се и тај други део пронађе, односно врати уколико се код некога налази.

Да ли би било корисно и могуће данас обновити рад Сокола? Мислите ли да би Инђијци били заинтересовани за њих?

Инђијски соколи

Било би лепо обновити те вредности за које су се соколи залагали: братство, једнакост, слобода, љубав према отаџбини и према своме народу. Бојим се да нам данас то недостаје. Али, сигуран сам да међу људима у Инђији постоје они који би били расположени да се ово друштво ревитализује.

Разговарао: С. Лапчевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *