Половином тридесетих година прошлог века иницијативу за подизање споменика Краљу Петру покренулa је и румска Српска занатлијска задруга али, на жалост, она никада није реализована. За двадесетогодишњу уласка Српске војске у град, постављена је спомен-плоча у част ослободиоцима, али је она нестала током Другог светског рата. Данас у Руми постоји Војничко гробље на којем су сахрањени јунаци са Легета. То је једини споменик из Великог рата који ова Oпштина има, а уједно то је и једино, по свим правилима уређено војничко гробље Великог рата на подручју Србије.

Упркос томе, напомиње у разговору за наш портал Ђорђе Бошковић из Завичајног музје у Руми, ова Општина дала је велики допринос српској националној идеји. Шире подручје Руме било је поприште Тицанове буне 1806. године, када су о заједничкој акцији вође буне преговарале са Карађорђевим војводом Поп-Луком Лазаревићем, а касније и центар радикалске акције која је довела до припајања Срема Краљевини Србији.

– У Руми је 26. новембра 1918. године, на великом народном збору донета одлука да се Срем директно припоји Краљевини Србији чиме је избегнуто његово стављање под контролу Загреба. Главну реч, иако тог дана није био у Руми, у тим процесима имао је Жарко Миладиновић, први човек Радикала у Срему, у чијој кући у Руми се велики догађај и одиграо, наглашава Бошковић и додаје: – Због свега што је учинио, он је у Руми добио и велелепни споменик, смештен испред Поште. Из истих разлога сматрам да и Краљ Петар треба да добије споменик у Сремској Митровици, јер да није било њега и његове победничке војске, напори националних радника какав је и Жарко Миладиновић остали би узалудни.

Одличан сте познавалац живота и рада Жарка Миладиновића. Обично истичете да он није „само“ Румљанин, већ да припада читавом Срему. Зашто?

ЂБ: Жарко Миладиновић се једино и може посматрати у ширем, сремском кључу. Рођен је у Ердевику, Отац му је био бележник, државни службеник дакле, па је био у Илоку, у Чалми, брат Миливој је рођен у Дивошу, породица је боравила и у Сремској Митровици, где је Жарко радио као адвокатски приправник. Међутим, свој политички и сваки други рад развио је управо у Руми која је крајем деветнаестог века била значајан политички и културни центар, насеље које је, за разлику од Митровице, имало дужу цивилну традицију. Када је Миладиновић дошао у Руму, Митровица је услед развојачења Границе тек хватала залет, па је било и очекивано да ће управо овде потражити своју шансу

Али, Миладиновићеви политички дани нису од самог старта били бурни? Чини се да је и он хватао залет?

ЂБ: То сте добро приметили. Наиме, пошто је дошао у Руму, Жарко се одмах укључио у све друштвене токове. Како је у почетку радио у Управи Властелинства, па прве текстове није потписивао својим именом, већ као „Жеравица“, „Др ЖМ“, или просто „ЖМ“. Када је нешто касније отворио самосталну адвокатску канцеларију почео је да се јавно истиче и да пише политичке, критичке текстове. Како је то радио у „Застави“ коју је у то време од Милетића наследио Јаша Томић, то се брзо зближио са шефом радикала, постао му близак пријатељ, политички сарадник и истомишљеник. Kaко је Жарко напредовао, тако је њихова сарадња јачала, па је Јаша долазио у Руму, посећивао Миладиновиће. Остало је између осталог забележено и то да је испред Жаркове куће Јаша држао ватрени говор пошто се овај вратио из Загреба као слободан човек након „Велеиздајничког процеса“ 1909. године. Маса народа га је тада дочекала на станици, чак су и кола испрегли па су их вукли на рукама.

Каква је била политика Жарка Миладиновића? Шта му се конкретно стављало на терет током процеса из 1909?

ЂБ: Његова политика била је национална, али, како је вођена у оквиру Аустро-Угарске, то је Жарко увек морао да води рачуна и о тој чињеници. Оно што је било допуштено Србима у Србији, Србима у Монархији није. Исто важи и за Србе у Турској, или барем у појединим њеним деловима. За разлику од отоманског, бечко царство било је знатно уређеније и, показало се, не толико близу распада колико су Срби желели и Жарко је тога био свестан. Оно што се зна то је да је одржавао везе са носиоцима политичке власти у Србији, али и са официрима војске. Тако се, између осталог, наводи у оптужници из 1909. да су у Руму долазили и комити, међу којима и Војвода Ђорђе Скопљанче.

Преко Жарка, наводи се, сакупљана су и средства за куповину оружја и муниције за одреде који су тада ратовали на југу, а сабиране су и инфиормације обавештајног карактера. Оно што је мало познато то је податак да је на „Велеиздајничком процесу“ Жарка бранио брат Миливој. Успешно је то све завршено, а чињеница да је био прогоњен дотано је учврстила Миладиновићеве позиције. Редовно је учествовао на узборима за Сабор, а био је и говорник на Црквено-народним саборима. Највише је успеха имао по селима, где је живео гро српског становништва, а нешто мање у градовима, укључујући ту и Руму у којој су тада већину чинили Немци

Онда су дошле године Великог рата. Шта се током тог периода дешавало са Жарком?

ЂБ: Већ на самом почетку сукоба, као истакнути национални радник и борац за српско јединство, Жарко Миладиновић је био ухапшен и интерниран у Мађарску. Иако је живео у тешким условима, време које је имао на располагању користио је за учење мађарског језика, па је остало забележено да је својим друговима интернирцима писао предлошке и жалбе, тако да је чак и у оковима испуњавао своју националну и људску мисију.

Из затвора је пуштен пред крај рата, када је постало јасно ко ће победити. Чим је дошао у Руму постао је председник Народног већа које је у Руми вршило власт. Српска војска улази у град шестог новембра, али три дана раније он је у Шапцу и Кленку где преговара са Краковим и Максимовићем око начина уласка војске у Руму. Пошто су се Мађари повукли, а остали само Чеси који нису имали воље да бране град, требало је осмислити што лепши улазак војске у варош која је, да тако кажемо, била предата без борбе.Остало је уписано и то да је тих дана у Руми боравио и комитски војвода Милун Милошевић са својом пратњом. Они су уједно били и први српски војници који су те године прешли Саву и победоносно ступили у Срем.

У Миладиновићевој кући, а на његову иницијативу, одржан је 24. новембра велики народни збор на којем је решено да се Срем припоји Србији. Циљ је био да се избегне уједињење преко Загреба. Жарко тада није био у Руми, био је политичким послом у Загребу, али је био упућен у све што се дешавало. Тада је Срем решио да буде део Србије и прихватио Карађорђевиће као владајућу династију.

Из Руме, потом, Миладиновић одлази у Београд..

ЂБ: Просто речено, он је надвисио локалне оквире и морао је отићи. У Влади Николе Пашића постао је и Министар пошта, па отуда и његов споменик испред Поште у Руми. Умро је 1926. године и био је сахрањен уз све почасти. Новине, овдашње и београдске писале су о томе навелико. Преминуо је изненада, 25. јула на степеништу у својој кући у Богојављенској улици број пет. То је данашња улица Кнеза Симе Марковића, она у којој је смештена Патријаршија и Саборна црква. Од њега су се у Београду опростили чланови владе и Радикалне странке на челу са Ацом Станојевићем, док је у Руми, пошто је, по својој жељи, пренет на румско гробље, говорио између осталих и др Милан Стојадиновић, потоњи председник Владе. Занимљив је и податак да је сахрањен о државном трошку јер је, како је наведено у образложењу, умро „као сиромашни национални радник“.

Какав је Миладиновић био као човек?

ЂБ: И мада је доста касније комунистичка штампа тенденциозно писала о њему, Жарко Миладиновић је остао упамћен као племенит човек. Своју имовину је завештао српским друштвима чији је рад помагао. Значајно је овом приликом истаћи и пример његове супруге Немице Лауре Гизл, која је прешла у православље и постала Милена. Колико је Жарко радио на политичком, толико је она радила на добротворном плану. Учествовала је у раду женских друштава, помагала српску војску током Балканских ратова, сакупљала прилоге за сиромашне, посебно је даровача српску децу, а што је најважније, успела је да у Великом рату сачува споменик Јовану Јовановићу-Змају, који је нестао доласком усташа у Руму.

Миладиновићи, колико је познато, никада нису били југословенски оријентисани и то је важно да се напомене. Због српске националне идеје био је прогоњен и Жарков отац, а Миливој је као дечак од 14 година препливао Саву како би се прикључио српској војсци у рату са Турском 1876. године.

Када су настојали да га оцрне, комунисти су о Жарку писали да је био огроман и да је волео да једе. За ово друго не знам, врло је могуће да је и то тачно, али ова прва тврдња је више него истинита, само… додао бих, да Жарко Миладиновић није био „огроман“ зато што је јео, већ зато што је иза себе оставио заиста велико дело, вредно сваке пажње. Иначе, још за живота су га политички противници називали „Слон“ и „чувени радикалски трбушар“.Али све то њега није много занимало. Радио је много, и дању и ноћу. Ретко је легао пре два часа иза поноћи. Био је издржљив човек и због тога су га звали „Гвоздени човек“. Познато је да је за радним столом седео увек са крпом на врату, да би брисао зној.

У политици и у свакодневном животу држао се девизе „Принцип држимо високо као барјак, а програм на чело – па напред“.Због свега тога, више пута је биран за старешину Српског сокола у Руми, а једном приликом, иако је тада већ био у затвору у Загребу, прошавши крај његове куће, Соколи сус тали и повикали „Живео наш дични старешина!“ Био је велики хуманиста, па је остало забележно и то да су на једном дрвету, у близини његове куће, румска деца оставила запис „Пријатељу српског народа и омиљеном добротвору сирочади, др Жарку Миладиновићу – српска деца.“

Разговарао: С. Лапчевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *