Ако бих укратко покушао да објасним какав је наш однос према националном наслеђу, могао бих са жаљењем рећи да примећујем велики јаз између речи и дела. Често се наш активизам своди на четовање и коментарисање у полувремену “Премијер лиге”. Дела којима портврђујемо своју љубав према народу, његовим традицијама и ближњима је све мање, па су отуда и све вреднија. Београд као град који би требао да покреће има своје проблеме, али на срећу он није Србија, каже у интервјуу за наш портал Александар Петровић, познатији као Аца Селтик, фронтмен бенда “Ортодокс Келтс”.

– Србија је имала два момента у својој историји када је дисала као један. Први је уочи Косовског боја, ако ћемо се држати народног предања и искуства, а други је током Првог светског рата. Све друго може се тумачити као својеврсни грађански рат. Имали смо Карађорђевићевце и Обреновићевце, потурице и хајдуке, партизане и четнике… Наша историја је махом историја подела и оне су толико дубоке да нас и базични национални интерес тешко сабира. Када бисмо тачно знали шта је наш интерес, шта желимо и како до тога да дођемо, ми бисмо пронашли свој израз и пут. Ми смо народ кола, народ заједништва. Краљ Петар је то све знао и отуда је његова војска пре једног века била способна за велика дела. Краљ Петар јесте Ослободилац, али је и Ујединитељ. Последњи српски владар који је око себе успео да окупи свој народ, каже Аца Селтик.

У чему је тајна неизмерне љубави коју Срби и данас имају према Краљу Петру?

– Краљ Петар је глава једног тела које се зове Српска Војска и њему као Ослободиоцу треба дати нарочити значај, без обзира да ли лично више волимо Обреновиће или Карађоревиће. Мислим да се ми никада нисмо довољно одужили Кнезу Милошу, а ни Кнезу Михајлу. Плашим се да генерације које долазе неће ни знати за Хајдук Вељка или Стевана Синђелића. Ми смо дужни да сачувамо од заборава људе који су нас својим делима задужили.

Национални осећај се код Срба негује и развија кроз владаре и јунаке. Они можда нису били савршени, заправо сигурно нису, али су нам оставили у наслеђе нешто много веће од њих самих, због чега смо дужни да чувамо успомену на њих. Оно што нам је конкретно оставио Краљ Петар јесте национално јединство и неговање сећања на његово дело заправо је залог новог јединства које нам је преко потребно. Краљева  “тајна” је у томе што је он у многоме подсећао на јунаке из наших бајки, а ми јесмо народ бајке, мита, предања.

Када смо код бајке, у свом есеју “Духовни смисао бајке”, Иван Иљин, између осталог, пише и то да бајка није “дечија забава”, да она није “неозбиљно дело” које “не приличи озибљним човеку”. За њега, бајка је древни и мудри народни глас. У томе, каже он, и лежи слобода коју она даје публици. У бајци нема присиљавања, она се не намеће, “ако ти се свиди, слушај, ако не – не слушај”. Чини се да се ирска музика код нас упорно слуша. Да ли је то због бајке у њој и колико уопште има бајке у ирској песми?

АП: Иљин је у праву. За почетак. Ја сам по професији новинар и један сам од уредника у програму за децу, младе и породицу Радио Београда. Ми тамо заиста сматрамо да бајка јесте фундамент човековог духовног бића. Бруно Бетелхајм у свом “Значењу бајки” то исто прича и додатно аргументује. Бајке и митови су основ свега, да њих нема, били бисмо затворени у тренутној хоризонтали која нас лишава духовне вертикале. Што се Ираца тиче, они су на неки начин сами по себи мит. Њихова историја и митологија почивају у музици. Не може се Ирска сагледавати без митова, нити се они могу сагледавати без Ирске. Заједничка веза са нама је у јединством пра-постору. Mи смо народи који доста тога деле на подсвесном нивоу што сведочи о заједништву духовног и етничког простора. Отуда и не чуди што и ми, као и Ирци доста полажемо на мит и бајку. У томе на крају и лежи одговор на ваше питање.

Бољи познаваоци материје кажу да песма има могућност сажимања националног искуства. Да ли то заправо значи она то искуство претвара у бајку, легенту, мит кроз који се генерације једног народа препознају и сусрећу упркос протоку времена?

АС: Апсолутно се слажем. Примера ради, целокупна ирска историја је усмена. Њихови писани извори су сиромашни, а историјско наслеђе је орално. Ирска је у песми и то у етно песми. Важно је напоменути да Ирци изричито раздвајају фолк и етно. Етно је изворно, фолк је народно. Фолк не мора нужно бити митологија, али етно јесте. Етно се бави митом, док је фолк често везан за локалне јунаке и догађаје из скоријег времена, из новије историје.

Да ли та “нова историја” потискује “стару”?

АС: Сваки паб у Ирској има своје музичаре. Они сви певају и свирају од рођења, а познавање песама из националне историје је обавеза. Познавање оних старијих тражи више знања, док су ове фолк пријемчивије широј јавности, па се чешће могу и чути. Ирци су стали иза своје музике. Схватиши је као прилично препознатљив бренд учинили су све како би је популарисали. Тако смо и дошли до чињенице да је бенд попут “Thin Lizzy” обрадио “Whiskey in the jar” и учнио је планетарним хитом, а ту је и изразито јака патриотска црта једног Филипа Париса Лајнота који је то урадио са баш израженим националним жаром, а посебно бих апострофирао невероватно дело под именом „Црна ружа“, монументалну композицију са истоименог албума, која је потпуно невероватна, бајковита и мистична, права, правцата, историја и митологија Ирске, испричана, одсвирана и отпевана у 7 минута. Иста је ситуација и са “Риверденсом”. То јесте игра заснована на ирском кораку, али много више сличности има са бугарском игром. Ми тако нешто са колом никада нисмо урадили и то је штета. Ирци имају одличну националну културну политику која нама још увек недостаје.

Moгу ли се и у којој мери повући историјске паралеле између Срба и Ирца, Србије и Ирске?

АС: Професор доктор Александар Мекбејн, у уводу свом делу “Митологија и религија Келта”  каже да ће се бавити наслеђем свих келтских народа, али неће трошити речи на два низијска германска народа које су остали поштени Германи избацили из Германије, мислећи ту на Англе и Сасе. Британија је келтска, њен назив је келтског порекла и једини освајачи на том острву су Енглези. Њихов империјализам свој корен има у германским и касније немачким империјалистичким традицијама, само су је апсолвирали до савршенства. Ми Срби, баш као и Ирци, имали смо прилику да на својој кожи осетимо сву “лепоту” енглеских империјалних пројеката.

Са друге стране, бивствујући на острву, Ирци су имали и срећу да самостално развијају своју аутентичну заједницу и тамо је, док се Енглези нису појавили, стваран специфичан културни простор који је, по доласку Англа и Саса подвргнут процесу “цивилизовања” што је довело до растакања готово свих традиционалих институција ирског народа. То је процес којем смо и ми били изложени и који, бојим се, на нашем простору још увек траје.

Процес ирске националне еманципације довео је до сукоба са отимачима. Кроз исто смо и ми прошли. Ако мислимо да нисмо ми ти који су од Турака било шта “отимали”, онда не можемо сматрати да Ирци било шта “отимају” од Енглеза. И Ирци, као и Срби су народ који се бори за националну еманципацију и социјалну правду у својој, јединственој држави.

Паралела се може повући и на верском нивоу, ма колико то звучало чудно. Свети Патрик и најважнији ирски светитељи су били православни. При томе, ирско католичанство није екстремно и представља не вид експанзије већ отпора према окупатору који је у међувремену постао протестант, баш као што је наше православље постало основа идентитета и главна линија отпора према муслиманима и римоктаолицима који су настојали да нас претопе.

За Ирце, као и за нас, вера је постала питање идентитета. Ви данас имате Ирце и Шкоте који су против јединствене Ирске и за останак Шкотске у саставу Британије. Када мало дубље погледате то питање, лако можете уочити да су то људи чији су преци да ли из страха или због привилегија одсекли себе од сопствених корена и постали нешто сасвим друго. И ту можемо повући још једну паралелу са нашим националним искуством.

Међутим, разлика је, ипак, уочљива утолико што је ирска борба, започета 1916. ипак претпоставила национално биће оном верском, што је, мислим, кључно. И то бисмо могли да почнемо да преписујемо од Ираца. Да у сваком тренутку будемо у стању да се издигнемо на ниво наднационалног али да никада, али никада, не дозволимо да се спустимо на ниво анационалног. То је кључ!

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *