Република није једини израз народног суверенитета и да сваки народ има свој модел уређења државе који му највише одговара. Док смо имали слободу да сами одређујемо свој пут, то је била уставна монархија. Онда су дошла друга времена, слобода је суспендована и данас живимо у републици која, иако се позива на слободу, на слободи није установљена, каже у интервјуу за наш портал проф. др Чедомир Антић, један од Петрових 800 јунака

Период од доласка Краља Петра на српски престо па до почетка Првог светског рата у литератури се назива и “златним добом српске демократије”. Уједно то је време када се српска политика води у Парламенту и Влади, а не толико на Двору као што је био сличај у време Обреновића. Да ли у чењници да је допустио Парламенту да га ограничи лежи највећа вредност Краља Петра као монарха? Да ли је његово самоограничење уједно и највећи допринос српском парламентаризму?

ЧА: Краљ Петар јесте једна од централних фигура српског парламентаризма и демократије. Наравно, посматрано из нашег времена, ми би том “златном периоду српске демократије” могли да пронађемо доста мана, али у оно време, пре једног века, у развијеним државама демократија је имала мањкавости које су протоком времена отклањане.
Не треба заборавити да је по атентату на последње Обреновиће Краљ Петар дошао у земљу у којој није познавао људе и да није ни имао много простора да утиче на политички живот који је затекао и у којем су значајну улогу имали или су барем тежили да имају припадници Војске, актери атентата. Са друге стране, Краљ Петар је био човек који је превео или боље речено адаптирао за нас спис “О слободи” Џона Стјуарта Мила и то 35 година пре доласка на престо што открива и његову склоност ка демократизму. Он је врло добро знао где му је место у српском политичком систему, одлично је осећао моменте и према њима се понашао.
Краљ Петар је био прилично трпељив чак и према медијима који су га жестоко нападали. Једино се жестио када су нападали Кнеза Александра. Једном приликом је имао намеру да нападаче и тужи, али и од тога је одустао.
Када се све сабере, мислим да можемо рећи да нас је својом јасном свести о позицији која му као Краљу у српском парламентаризму припада Краљ Петар много задужио.

Шта је разлог тог Краљевог сазнања? Да ли је у питању породично искуство или та, самоограниченост у односу на Парламент има и дубље идеолошке корене? Споменули смо Мила, али ту су и Краљеве везе са српским и социјалистима и анархистима уопште. Може ли се рећи да је на неки начин и сам Краљ Петар био радикал?

ЧА: Ја бих рекао да је на ту свест утицао читав низ различитих фактора, али свакако није био идеолошки радикал. Чак ни сами радикали у то време више нису били “они стари”. Радош Љуишић, биограф наших владара правилно уочава да је на српском трону, барем када говоримо о модерној историји, царевала младост. И заиста, када погледате све наше модерне владаре, видећете да су то људи који су на престо долазили као тинејџери и сасвим је логично да буду плаховити. Са друге стране, Краљ Петар на трон долази као човек у годинама, као остварен човек, са богатим искуством, али у тешкој материјалној ситуацији. Те 1903. године, Краљ Петар је чекао да му синови заврше школовање како би пронашао начин да финансијски опстане. Све што се у Србији у тој години дешава, њега затиче у фактички безизлазној позицији. Огромно имање које је остало иза Кнеза Александра је потрошено, делом и на народне послове, тако да је лична ситуација у којој се налазила била јако важан фактор у његовом “самоограничењу”.
Поред тога, враћам се поново на почетак, Краљ Петар је морао да се суочи и са амбицијама атентатора, а у првим годинама владавине и партијска сцена била је прилично уравнотежена, па је морао да балансира између цезаризма и републиканизма.
Не недостају и они који кажу да Краљ Петар није имао интелект Краља Милана, који је засигурно био врло интересантан, интелигентан и образован човек, ма шта мислили о његовој владавини. И то, коначно није погрешан став. Међутим, ја бих ту додао да нам историја показује да су управо ти “интелигентнији” склонији аутократији, што значи да је “мање интелигентни” Краљ Петар заправо био баш онакав какав је требао да буде.

Како уопште гледате на везе које је Краљ Петар имао са српским социјалистима? Преко њих, он долази у Босну 1875, он помаже њих рад, а то исто важи и за Кнеза Александра и Кнегињу Персиду.

ЧА: Да би то разумели, ми између осталог морамо престати да Србију Петрове младости поредимо са Србијом данас. Краљ је живео у Београду који је у време када су Карађорђевићи протерани имао 17.000 становника, дакле мање него неке месне заједнице данас. У тој Србији школованих људи је било мало, а оних који су одлазили на школовање у иностранство још мање. Пазите сада, најбољи пријатељи из детињства Краља Петра били су Драгиша Станојевић, заклети републиканац и заклети монархиста Владан Ђорђевић. Мислим да то довољно говори о простој немогућности Краљевој да избегне контакте са појединцима и групама различитих политичких усмерења. При томе, треба напоменути и то да му је Драгиша Станојевић рођак, да га је Кнегиња Персида издржава. Уз то, имате и пример Владимира Љотића, који је био лични пријатеље Кнежев, а који је био близак социјалистима.
Ја бих рекао да се ту најпре ради о личним и породичним везама и да је из њих произлазила даља сарадња, наравно у оној мери у којој је одговорала самом Кнезу и касније Краљу.

Oвде долазимо до једног важног питања – до питања о природи српског монархизма. Са једне стране имамо идеју ограничене власти, дакле парламентарне монархије, а са друге самодржавну идеју. Која је по вама монархистичка идеја ближа српском народном осећају и традицији?

ЧА: У време буђења националне свести, ми више нисмо били иста она држава која смо били у средњем веку. Изгубио се политички континуитет, нестале су многе институције и установе, остала је једино Црква, али и она је доживела велике промене. Са друге стране, Руси, од којих обично преузимамо те самодржавне идеје, успели су, упркос страним завојевачима и реформи Петра Великог да очувају континуитет са својим средњим веком и то је јако важно. Нас је отоманска власт темељно изменила. Из ње је настало српско егалитарно друштво, из ње је ницала у суштини нова, народна црква. Отуда се мени чини да они наши монархисти који желе самодржавље баштине нешто што није својствено нашем народу. Можда би они волели да је српско средњовековно искуство преживело, то чак није ни спорно, али је чињеница сасвим другачија. При томе, не смемо заборавити да ни српски средњи век није био идентичан руском или византијском, да Срби чак ни тада нису имали самодржавног владара.
Почев од 19. века ми смо градили своју монархију која је, на жалост, лутала па су тако наши владари ишли од демократских до ауторитарних. Оно што је важно да знамо јесте да је Круна била та која је прва добила међународно признање и да је она била први и основни симбол српске државности и обновљене државотворне мисли. Мислим да смо ми у том кретању ближи британском моделу, али је неопходно да имамо наследнике трона који су из народа и који су блиски народу, а на томе треба радити.

Често се може чути да су Обреновићи били ближи самодржавној, а Карађорђевићи ограниченој, парламентарној монархији. Слажете ли се са том поделом?

ЧА: Последњи владар из лозе Карађорђевића није се држао те поделе и по много чему је, ако поставимо ствари на основу вашег питања, подсећао управо на Обреновиће. Са друге стране, ма како делили наше династије, вредно је знати да су и једни и други народ гледали и као део свог домаћинства. И Обреновићи и Карађорђевићи су добар део свог имања дали народу. Милошево наслеђе, Кнез Михајло је заложио да се Србија наоружа, док је његов ванбрачни син све оставио Србији и та је заоставштина до седамдесетих година трошена. Велики дародавци су били и Карађорђевићи и примера ради Александар Карађорђевић, Кнез, највећи део свог имања оставио је на народне послове.
Мислим да Србима највише одговара ограничена монархија и њу је много лакше обновити и чувати.

Колико је династичко питање ограничавало Србију у остварењу националног циља – ослобођења и уједињења?

ЧА: Сигурно би боље прошли да смо добили страног владара и многи наши политичари су то хтели, али није дала Аустро-Угарска. Процеси стицања аутономије и касније самосталности трајали су код нас знатно дуже него што је случај са нашим балканским суседима. У таквим околностима стваране су различите лозе, па имамо три главне династије и у оквиру њих различити погледи на исту ствар, увек у вези са питањем династичког престижа у народу и иностранству.
Испоставило се да је то био први српски плурализам, јер су се Срби прво делили на Карађорђевићевце и Обрановићевце, па тек после на либерале, конзервативце и касније социјалисте.

Још једно важно питање. Ко је носилац суверенитета у парламентарној монархији? Лав Тихомиров, као теоретичар руског самодржавља би рекао да монархије нема тамо где је народ носилац суверенитета кроз парламент. Са друге стране и републиканци су врло незадовољни формулом парламентарне монархије, пошто је сматрају преваром јер по њима суверенитет је неретко само формално народни.

ЧА: Суверенитет је на народу, а Бог даје коначну реч. Основни носилац суверенитета код Срба је, од како су обновили своју државност, народ, а тај народ из угледне породице бира себи владара. Запад и Исток имају свој пут, ми Срби свој.
Осим тога, вредно је да знамо да република није једини израз народног суверенитета и да сваки народ има свој модел уређења државе који му највише одговара. Док смо имали слободу да сами одређујемо свој пут, то је била уставна монархија. Онда су дошла друга времена, слобода је суспендована и данас живимо у републици која, иако се позива на слободу, на слободи није установљена.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *