На старом православом гробљу у Сремској Митровици, са десне стране капеле и гробнице угледне породице Милекић из које је потекао и први градоначелник јединог сремског града, налази се породична гробница фамилије Гачић. Под хладним каменом свој вечни сан снева неколико чланова ове куће, међу којима и Митровчанима слабо познати Милан, родом из Љубовије, један од јунака Првог светског рата.

Тих и нечујан у време када је Србија јунака као што је овај див херој из два балканска и Првог светског рата имала „много“, запостављан у данима када су људе „старог кова“ смениле генерације „напредних“ идеја и заборављен у тамним данима када је див-јунак прерастао у готово митску фигуру, Милан Гачић остао је непознат за највећи део својих суграђана. Успомену на овог великог човека и оца осморо деце, чували су најближи чланови његове породице и пријатељи овог носиоца две Карађорђеве звезде, два Обилића, Албанске споменице и других престижних одликовања.

Ратни завет: Никад више у Љубовију

Свој животни пут Милан Гачић започео је у родној Љубовији, у старој Азбуковици 1892. године. Одрастао је у кући скромних родитеља, окружен љубављу и живим сећањем на дане када су херцеговачки Гачићи из околине древног и више пута спаљиваног манастира Житомислића, због сукоба са турским властима прешли Дрину и настанили се у хајдучкој Србији у данима њеног буђења из вишевековног турског ропства, будући мајор и резервни потпуковник краљевске војске.

Из Љубовије, Милан је 1912. године кренуо да доврши посао који су стотину година раније започели његови преци. Из Старе Србије вратио се не са једном, него са две победе: кумановском и брегалничком. И два ордена…

У наредне четири године, гонећи као војник Дринске дивизије непријатеље слободне Србије, Гачићи су проливали своју крв и остављали кости на Дрини, Церу, Мачковом камену, у Старој Србији, Албанији, на кућном прагу. На Кајмакчалану, у рову, Милан је добио Карађорђеву звезду и посебну похвалницу команданта Треће српске армије. Као победник, носећи на грудима највећа одликовања ратне Србије, вратио се у своју отаџбину.

– По доласку у Србију, након што је као ратни инвалид био, како се тада говорило, отпуштен из војске, Милан је постављен за среског начелника у Старој Србији, у Царевом Новом Селу, данас Новом Делчеву, на Брегалници, на самој граници са Бугарском. И мада је од последица рањавања остао без мишице на десној руци, током боравка у данашњој Македонији одлично се носио са бугарским комитима, ради чијег сузбијања је као одличан војник који је добро познавао Бугаре и био постављен на то опасно место. Ту је, прича нам Миланова снаха Србислава Лела Гачић, супруга најстаријег Милановог сина Предрага, упознао Зору Ђорђевић, ћерку богатог власника љуштионице пиринча који је први у Македонији имао ауто и спадао у најбогатије тамошње Србе са којом се и оженио. На обалама Брегалнице коју су Бугари добро упамтили, 1922. године родила се најстарија њихова ћерка Дивна, а убрзо потом и друга кћи Деса.

Родну Љубовију, прича нам Лела син, Миланов унук, Отац Слободан Гачић, свештеник у Мачванској Митровици, од краја рата, па све до смрти посетио је само једанпут, 1924. године.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

– Деда је ретко говорио о својим ратним данима. Херојски подвизи нису могли да надвисе бол коју је осећао за својим мртвим саборцима и члановима породице. Многима то можда неће бити јасно, али је истина да велики људи, велики јунаци, ретко када причају о својим ратним данима. Слободана, дединог брата Аустро-Угари су два пута безуспешно вешали, да би га трећи пут најпре заклали пред породицом па тек онда обесили. Породична кућа је била спаљена, родитељи побијени, три брата нису дочекала крај рата… Приликом посете родном дому, деда је породицу заветовао да никада не долази у Љубовију. До данас, ми се тог завета држимо, иако сам, право да вам кажем, често пута био на ивици да га прекршим. Све више ме нешто вуче ка Љубовији и нисам сигуран да ли ћу успети да издржим, прича Отац Слободан.

Године 1925. Гачићи се селе у Пожаревац. Ту се у наредних десет година рађа још шесторо деце: синови Предраг и Војислав, ћерка Фаника која је име добила по бабици, затим син Зоран, кћи Милка и на крају син Александар, који је и данас жив и живи у Канади.

У години Александровог рођења, тачније 18. октобра 1935. године десеточлана породица Гачић долази у Сремску Митровицу, у којој Милан ради као порески службеник. Прилагођавање породице на нове услове живота, прекида Други светски рат.

– Почетак рата затекао је, наставља причу Лела Гачић, мог свекра на месту резервног поптуковника. На позив војске, он одлази у Бановину у Нови Сад где, како је касније сам причао, затиче расуло. Видевши да је ситуација напета, да су фронтови пукли, а добивши дојаву да су усташе већ увелико на путу ка Митровици, кренуо је из Новог Сада, околним путевима долази у Шабац, а одатле у Мачванску Митровицу, где му се убрзо придружује остатак породице.

– Постоји и један документ, додаје Отац Слободан више плакат, које су издале усташке власти, а у којем стоји да Гачићи, ако у року од 48 сати не напусте такозвану „Независну Државу Хрватску“, једино што могу да очекују јесте „кугла у чело.“ Немајући куд, моја бака Зора спаковала је шта је могла и прешла у Мачву.

Остатак рата, Гачићи су провели у Шапцу, држећи се неутрално према насталом грађанском рату. Судбина је хтела да су Милан и најстарији син му Предраг били учесници и усиљеног марша од Шапца до Јарка.

– Како су мој свекар и супруг одатле ослобођени ја ни данас не знам тачно. У сваком случају, хвала онима који су им омогућили да се живи врате у Шабац својој породици, прича Лела.

Повратак у Митровицу

– Деда Милан се није дуго задржао у поратном Шапцу. Наиме, како је поратној Митровици недостајало квалитетних службеника за рад у пореској управи, то је једна група тадашњих функционера стигла у Шабац и замолила „Гачу“, да дође натраг, где га је чекао сигуран посао. Како је посао у оно време, баш као и данас, била ствар која је готово све решавала у животу, а посебно човеку који има осморо деце, деда је одлучио да се врати. Колико знам, мењали су неколико адреса, да би се на крају „скрасили“ на Житном Тргу, преко пута данашње „Фортуне“, тачније у једном од станова који су се тада ту налазили. У тој кући деда је 29. децембра 1963. године преминуо, а 30. је сахрањен на старом православном гробљу, прича Отац Слободан.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Оставши веран својим идеалима и заклетви, Милан Гачић никада се није бавио политиком. Како нам прича његова снаха Лела, политичарима није веровао, а када је након Другог рата требало да се изађе на изборе, обично је одлазио из Митровице, да би се вратио када се све сврши.

– Свекар је увек говорио да је заклетву дао Краљу и Отаџбини, а не партијама. Ту своју заклетву, сматрао је, испунио је у Првом рату и то су људи око њега поштовали. Био је велики противник било какве југословенске заједнице, остао је веран својој Цркви, а био је и први поратни кум Саборном митровачком храму. Своју љубав и заклетву пренео је и на своје потомство, на чему смо му највише захвални, закључује разговор Лела Гачић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *