Пише: Стево Лапчевић

 

Питање веза Петра Карађорђевића и српских социјалиста, те социјалиста уопште и данас је мало познато. Њихов карактер се најчешће не пориче, али се често доводи у питање. Бољшевички оријентисани историчари обично су их избегавали, док монархисти и уопште српски десничари данас о тим везама слабије говоре, сматрајући их мање важним у животу Краља Ослободиоца. Могући одговор на питање о природи тих веза дао је у свом писму један од агената Краља Милана, који је тврдио да су везе јаке, те да Карађорђевићи и социјалисти иако немају једнак крајњи циљ, лако се могу ујединити на путу да до тог, различитог, циља дођу.[1]

За разсветљење овог питања значајно је писмо које је Никола Пашић упутио Миши Димитријевићу, а у којем вели да се „нама увек пришива да смо кара-династијаши, што ће рећи карађорђевци, и да се политичким начелима прикривамо, да смо комунисти и да се политичким, демократским начелима прикривамо. Цео наш говор и рад не сматра се онако као што би требало сматрати, већ се увек узима као маска династијашка, комунистичка и још не знам каква.“[2]

Основана је тврдња да је Петра у социјалистичке и уопште левичарске воде увео ратни пријатељ, Рус, гроф Орлов, којем је Карађорђевић у дане рата са Прусима спасао живот. Захваљујући овом „западњаку“, Петар се сусретао са Тургењевом, Каменским и другима. Пресудну улогу имала је, пише Драгољуб Живојиновић и кнегиња Зинаида Великопољска.[3] Са њом, Петар се у пролеће 1875. среће са „члановима радикалне групе Кравчинским, Степњаком, Кибељичем, Перовским и другима“.[4] Посебно су се посете руским револуционарима интензивирале у време избијања устанка у Херцеговини и Босни, па Живојиновић чак сматра да се запаљиви говори Степњакови[5] могу сматрати значајним за Петров ангажман у борбама.[6]

„Кнежевићеви сусрети са руским револуционарима нису могли остати незапажени од власти, агената и породичних пријатеља. За њих је сазнао и кнез Александар. Поплава прекора од старог кнеза брезо се сручила на кнежевића.“[7] Све то, негативно је утицало на Петрову репутацију у високим круговима, што свакако није могло одговарати његовом оцу који је гајио наде да ће млади кнез некада доћи на српски престо. Овакво Петрово понашање, посебно је лоше утицало на његову позицију у високим Аустро-угарским и руским круговима. Млади кнез, како ствари стоје, није много марио за ове грдње и проблеме, па је тако приликом једног путовања из Париза у Беч лета 1875. године, носио специјану пошту париских руских револуционарних ћелија, сличним ћелијама у Беч.[8]

Посвећеност Петра социјалистичким идејама, скопчана са личним авантуризмом и немирним духом, одвели су будућег краља у Париз и то баш у време када је у граду на Сени избила Париска комуна.[9] Да ли је или није будући српски монарх учествовао у самој Комуни, тешко се може јасно утврдити. Међутим, оно што је познато јесте да је након слома армије, Петар своју јединицу и рат напустио самовољно. Неко време потпуно је нестао, познато је да је био у Паризу, о чему је својевремено писао и италијански посланик у Београду Ђузепе Торниели, наводећи, истина без јасних доказа да је управо Комуна била разлог његовог повлачења из војске.[10]

Но, упркос чињеници да је Кнез Петар преко Владиног оца Мите Љотића, уплаћивао месечни прилог од 40 франака на конто српске социјалистичке организације у Цириху[11] будући монарх никада није постао социјалиста у правом значењу те речи. Неусмњиво је да је поједина начела социјализма прихватао, она која се тичу слобода и потребе стварања праведнијег друштва, али, упркос томе, „никада није постао црвени принц.“[12]

Укључивање српских социјалиста у организовање устанка на западној обали Дрине, довело је на просторе Босне и Херцеговине и Кнеза Карађорђевића. Тако, позивно писмо Кнезу Петру упућује управо познати социјалиста и пријатељ Бакуњина, Манојло Маша Хрваћанин. У допису, овај истакнути национални радник, чији ће брат Моја бити један од оптужених тококм Велеиздајничког процеса у Загребу 1909. године[13], поручује кнезу да је у Босни и Херцеговини стање тешко, али да то иде на руку оним омладинцима (социјалистима и либералима у Војводини), који још од 1872. године раде на подизању устанка у овим крајевима.[14] Своје писмо, овај „револуционарни националиста“ како се назива, завршава отвореним позивом Петру да у борбу што пре ступи. „Ето мој драги пријатељу, ште се овамо ради. Дакле, као што је лепо рекао неумрли Прерадоић „зора пуца, биће дана“. У тој зори морам и ми совј еучинити. Ако ти је на срцу и у души, као што си писао у оном предговору Џ. Стуарт Милове књиге „О слободи“[15], онда на посао пријатељу! Ако желиш да излбиже посматраш, како се равзијају догађаји у Босни и Херцеговини, онда хајде к мени у Дубицу. Врата наше куће вазда су ти отворена.“[16]

И мада је желео да се што пре прикључи устаницима у Херцеговини која је већ била у пламену, Петар  је у августу 1875. преко социјасисте и блиског сарадника Светозара Марковића Владе Љотића затражио од свог оца, Кнеза Александра да га материјално помогне. Одговор старог Кнеза, Петар је чекао у Ријеци, у којој се скрасио, рачунајући да ће преко Далмације, уколико Кнез позитивно одговори, моћи брзо и без већих проблема да се пребаци у Херцеговину и Босну.

Након првог неуспеха, Петар је настојао да до новца дође преко брата Ђорђа, али ни то није било успешно. Петар због тога полази у Беч, а Влада Љотић у Трст где се састао са Машом Хрваћанином који поручује да би кнежевићу било боље да дође у Босну, пошто су њени крајеви оскудевали са вођама.[17] Након овог разговора, Љотић се враћа Петру у Беч и преноси Хрваћаниннову поруку. Тада је дошло до коначног договора и млади Кнез прелази у Дубицу. „Уместо у Херцеговину, кнежевић је отишао у Босну. То показује да му је циљ био да се бори, да буде виђен, да се о њему говори. Није било важно где ће то бити.“[18]

„Пођем рано сутрадан, дођем око једанаест и по у Сисак, ту узмем одма кола, која ме доведу прекосутра ујутру у шест сати у Дубицу. На путу чујем да су Турци попалили сва села наша која се на граници налазе и да устанак траје већ осам дана, и то да је почео у Козари у манастиру Моштаници. У Дубицу дођем право код Маше и јавим му да ћу се убудуће звати Перо Петровић. Маша[19] је био слаб од неког времена и лежао је, а његов млађи брат Мојица[20] заступао га је свуда и у свим пословима. Код Маше нађем се са поп-Милем Опачићем Мијуком и са другим личностима који су радили на устанку. Одсео сам у биртију, која се налази преко пута Машине куће. Ту сам имао прилику за ручком упознати се са више Бошњака, који су побегли и који тобоже раде да устанак поткрепе и Бошњаке да на то наговарају. Али ниједан од тих мили браћа није био намеран, нити сам да купи људе, нити да је предводи и да пође напред. Понајвише трговци и имућнији људи, али кукавице!“[21]

После пар дана проведених у Дубици, Мојица Хрваћанин и Стојан Угринић, такође социјалист, превели су Петра до Костајнице, а убрзо потом, пошто је постао „сумњив“ у Дубици, кнез у договору са Машом Хрваћанином одлази у Црквени Бок код извесног свештеника Стеве Котура који га је скривао. Овде је Петар провео неколико дана и за то време, како сам пише, не могавши да издржи, Маша је своме брату открио стварни идентитет Пера Петровића. „Од тог доба“, вели тужно кнез „почеће се да се противу мене ради.“[22]

Из Црквеног Бока, Петар одлази за Јасеновац, а одатле у договору са Мојицом Хрваћанином за Стару Градишку, где су се почели сакупљати устаници. У Градишки, Петар се поново сусрео са Стојаном Угринићем који га је, мимо кнежеве воље, убеђивао да се стрпи до коначног преласка у Босну. „Сусрети са Машом и Угринићем показали су да социјалисти за које се знало да су кнежевића позвали да се придружи устанку у Босни, нису били спремни да га безрезервно подрже.“[23] Чини се да је Петар био на сталној проби и да је група која га је звала била спремна не само да му помогне, већ и да поведе рачуна о томе шта кнежевић заиста жели да уради у борби која је почела.

Негде у ово време, на светлост дана изашла је и знаменита „Изјава“ којом је Петар Карађорђевић објашњавао свој активизам у устанку, а који је пре устанка стаставио управо социјалист Влада Љотић. Овај документ, у којем Петар изражава спремност да се бори за српску слободу, а не лични или династички интерес[24]. Значајан је и Петров прилично либералан, па чак и социјалан став према монархистиком уређењу друштва. Као претендент на престо, он истиче да је круна неопходна Србији, али напомиње и то да су за појаву њених противника најкривљи сами подржаваоци Кнеза Милана, који „никад нису умели или хтели да схвате народне потребе, и да се за њих побрину“.[25]

Уместо монархије која је једно са народом, а која, закључујемо, одговара српском сензибилитету, у Србији се, наставља Петар у „Изјави“ заводи монархистичка власт западног типа, а то је она монархија која је против слободоумља, односно либерализма и социјализма. Свака монрхија која није „народу о хасне“[26] не може се сматрати добром и против ње се мора борити. Новом монархијом која „не искључује слободу, па и најширу.“[27]

„Нека се зна“, закључује Кнез своју „Изјаву“, да Карађорђевићу сада није до улоге (власти), већ до успеха народнога.“[28]

За сагледавање Петровог идеолошког профила, занимљива је и појава посебних медаља које су се током устанка појавиле у Босни, а на којима је уз Кнежев лик стајао и натпис „Слобода-Једнакост-Братство“, што је била основна крилатица француских револуционара из 1789. али и оних који су се борили на барикадама током Комуне. Иако се током устанка бранио од истих, сматрајући их за подвалу, Петар је у годинама након устанка, исте медаље преко својих сарадника, међу којима је био и Влада Љотић дистрибуирао широм Србије.[29]

Поштујући одлуке Јамничке скупштине и страхујући да ће, како сам вели, Србија услед његовог присуства у борбама, отказати помоћ босанским устаницима, Петар је невољно прве недеље јула месеца 1876. године напустио Босну[30]. У свом делу о Краљу Петру, Драгољуб Живојиновић наводи занимљив податак да је, након скупштине формирани устанички Главни одбор (из којег су отерани социјалисти), желео не само да се Кнез протера из Босне, већ да се и убије. Против такве одлуке устао је Васа Пелагић који је, због неслагања са новим Одбором и сам иступио из истог. [31]

Након устанка, везе социјалиста и Кнеза Петра одржаване су кроз лист „Народни гласник“ којег су у Темишвару[32] покренули управо Влада Љотић и Петар Карађорђевић. Позив на претплату за „Народни гласник“ објављен је једанаестог јануара 1878. године, и у њему Љотић и Карађорђевић истичу да ће лист „критичким пропраћањем данашњих прилика и догађаја и покретањем мисли у народу о садањим и будућим истинским потребама његовим, испунити ону празнину у нашој јавној штампи која се појавила.“[33] Новац за покретање „Народног гласника“ дали су заједнички Кнез Александар и Мита Љотић“[34] а уз Владу и Петра, „Народни гласник“ су чинили још и Јаша Игњатовић, Љуба Каљевић, Љубен Каравелов, Манојло Хрваћанин, Васа Пелагић, Шандор Радовановић као најважнији аутори.[35]

„Народни гласник“ је ценио и подржавао српске социјалисте Јужне Угарске, чинећи то упркос чињеници да су ови, махом због ангажмана Кнеза Петра одбили да га помажу и подржавају. „Међу њима није било напада и оптужби иако није било ни сарадње и подршке. „Народни гласник“ је поздравио појаву „Страже“[36] и осудио њено укидање. Лепо је писао о „Смотри“, њеним сарадницима и написима. Поводом смтри Ђоке Мијатовића, угледног социјалисте и блиског сарадника Светозара Марковића, „Гласник“ је истицао да је он био један од најнапреднијих мислилаца у нас. Наклоност према социјалистима и њиховим идејама, била је блиска и кнежевићу Петру и Љотићу, чије су везе са њима биле познате од раније.“[37]

„Народни гласник“ који је за Василија Крестића један од најинтересантнијих емигрантских српских листова из друге половине деветнаестог века[38] био је конципиран као и други политички листови свог времена. Бавио се иностраним пословима, али највећи део листа тицао се српске спољашње и унутрашње политике. Кроз лист је провејавао либерални и социјалистички тон, који се можда најбоље огледа у ставу да је Кнез Милан објавио рат Турцима 1876. године не да би заштитио српски интрес, већ да би избегао народну револуцију која би га оборила са власти, а која се лагано спремала паралелно са оружаним отпором турском завојевачу.[39] Овде учитавао речи Светозара Марковића који је управо револуцију сматрао јединим решењем за Србију, а због чега је, скупа са својом групом, био називан „петролејцем“.

У средишту пажње „била је Србија са својом спољном, а још више унутрашњом политиком. Њен режим и влада подвргавани су немилосрдној критици збуг гушења слободе, убијања невиних људи и завођења диктатуре. Да у Србији под Обреновићима страдају и недужни слободољубиви, саслужни, храври и патриотски опредељени људи, најбољи доказ за Народни гласник била је топослка буна са њеним трагичним последицама. Због тога је лист из дана у дан, из месеца у месец, тим догађајива посвећивао велику пажњу и доноисо многе податке и сведочења савременика. Уопште узев, Народни гласник је оцењивао да је Србија у сваком погледу болесна, да је у тој земљи стање толико тешко и пенподношљиво да су потребе што хитније корените и свестране промене, под којим су подразумеване, иако то није отоврено речено, и оне династичке природе.“[40]

У тексту „Гробари српски“, лист, у духу најбољих теорија о тиранициду, истиче да је власт у Београду, својим понашањем саму себе ставила ван закона и да народ отуда има пуно право на сваки вид побуне. Рат и револуција били су за „Гласник“ једини начини доласка до спољашње и унутрашње слободе[41]. Њихово извођење треба да иде заједнички, паралелно, баш онако како је о томе писао још и Светозар Марковић. Такође, лист је бранио права Срба у односу на хрватске атаке чији је главне протагонисте називао „црном кликом.“[42] Што се тиче Босне и Херцеговине, „Народни гласник“ је сматрао да се ту ради о српској земљи[43] али да над њом управу неће добити ни Србија, ни Хрвати, па ни Турска. Отуда је редакција агитовала за што већу аутономију ових крајева, па макар се они нашли и под управом Беча.[44]

Последњи број „Народног гласника“ изашао је другог маја 1880. године. Када је Маша Хрваћанин у писму упитао Владу Љотића како се десило да је лист изненада престао да излази, овај му поручује да то није никакво чудо, те да је чудо што је уопште и излазио.[45] Иако није имао свој орган, Љотић је наставио да се бори за повратак Карађорђевића у Србију. Он ће то чинити и као конзул у Солуну, развијајући паралелно са овом и јаку мрежу агената и активиста који су се борили за очување српског имена у Македонији[46].

Социјалисти и Петар Карађорђевић биће у центру пажње и 1877. године, током Тополске буне, када је војска у Тополи одбила да положи заклетву Кнезу Милану, клицајући Петру Карађорђевићу (због тога ће бити ухапшен, суђен и ликвидиран један од најугледнијих тадашњих српских официра Јеврем Марковић, Светозарев брат). Захваљујући присним везама са Петром Карађорђевићем, управо ће Влада Љотић повести и делегацију која га је из Женеве спровела у Београд 1903. године.

[1]               Живојиновић: 91.

[2]               Казимировић: 290.

[3]               Живојиновић: 88.

[4]               Живојиновић: 88.

[5]               Значајно је истаћи да се Степњак 1876. године придружио устаницима у Босни и Херцеговини.

[6]               Живојиновић: 88.

[7]               Живојиновић: 88.

[8]               Живојиновић: 91.

[9]               Живојиновић: 89.

[10]             Живојиновић: 102.

[11]             Казимировић: 197, фуснота: 41.

[12]             Живојиновић: 89.

[13]              Више о томе видети у: „Говори бранитеља у казненој парници против Адама Прибићевића и петдесет двојице другова ради злочинства велеиздаје“, Наклада бранитеља, Дионичка тискара у Загребу, 1909. година. Посебно стране: 284-291.

[14]             Живојиновић: 108.

[15]              Овде Петар, између осталог пише да сваки човек има рпаво да буде слободан, да му је она „природно урођена“, те да само онај човек који је слободан, који управља сам собом, може доћи и до свести која ће му омогућити да својим пословима правилно управља. Слобода, вели он, унапређује и усавршава личност, она „народу отвара очи да упозна своје мане и да их лечи…“. За остварење слободе српског народа, пише тако Петар, сваки Србин, па тако и Карађорђевићи, треба да дају колико год могу, „према властитим слабим силама“, како би се идеал остварио, учинио ближим.

Више о томе у: Џон Стјуарт Мил, „О слободи“, Правни факултет универзитета у Београду, Београд 1999, стр.9-15, предговор Петра Карађорђевића.

[16]             Живојиновић: 108-109.

[17]             Живојиновић: 120.

[18]             Живојиновић: 120-121.

[19]             Мисли се на Манојла Хрваћанина, прим. аут.

[20]                   Моја Хрваћанин, значајно је споменути, суђен је 1908. године у Загребу као један од „велеиздајника“ заједно са браћом Прибићевић и био осуђен на седам година робије. Исте године, Маша Хрваћанин је сахрањен у Београду, па му је брат послао из загребачке тамнице последњу поруку „Брате Машо, ти гроб – а ја роб!“ (Љубица Љотић: 65.)

                Моја Хрваћанин, иако је био близак социјалистичким и анархистичким круговима, био је и српски националиста. Остао је близак пријатељ Владимира Љотића до његове смрти 1912. године, али и пријатељ Краља Петра, којем је посвећивао националне говоре и позивао Србе да крену његовим трагом у борбу за националну слободу. (Љубица Љотић: 65-83.)

[21]             Дневни записци једног усташа, 20.

[22]             Дневни записци једног усташа, 21.

[23]             Живојиновић: 122.

[24]             Живојиновић: 125.

[25]             Живојиновић: 125.

[26]             Живојиновић: 125.

[27]             Живојиновић: 126.

[28]             Живојиновић: 127.

[29]             Живојиновић: 153.

[30]                            Дневни записци једног усташа: 103.

[31]             Живојиновић: 135.

[32] Угледни академик, Василије Крестић не сумња ни у то да је штампарију купио управо Влада Љотић, те да је иста била смештена у његовом стану. Крестић: 247, 250.

[33]             Крестић: 248.

[34]             Живојиновић: 197.

[35]             Живојиновић: 199.

Крестић:: 250.

[36] Пишући о покретању „Страже“, темишварски лист поручује да је она Србима потребна „као гладном хлеб, или отровној рани брз лек.“ Крестић: 252.

[37]             Живојиновић: 205.

[38]             Василије Крестић „Историја српске штампе у Угарској 1791-1914.“, Матица српска, Нови Сад, 1980. година, стр.247.

[39]             Живојиновић: 200.

[40]             Крестић: 250.

[41]             Живојиновић: 200-201.

[42]             Крестић: 251.

[43]             Крестић: 251.

[44]             Крестић: 251.

[45]             Крестић: 252.

[46]              Више о томе у: „Србија и ослобођење српског народа у Турској, 1804-1912“, САНУ, Београд 2013, стр.261-270.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *