После Церске битке, српска Врховна команда није имала тачну представу о стању на Балканском ратишту. У Крагујевцу је владало уверење да је остварена одлучујућа победа над аустроугарском Балканском војском. Добром расположењу српске Врховне команде ишла је на руку вест да је започело превожење аустроугарске Друге армије из Срема на руски фронт у Галицију. Стварна ситуација на Балканком ратишту била је сасвим другачије, знатно неповољнија за српску војску. После пораза на Церу, Пета аустрогугарска армија брзо се опоравила на левој обали Дрине и припремила за нови напад на Србију. Аустро-угарска Шеста армија груписана на средњем току реке Дрине била је потпуно спремна за дејство, јер није ни учествовала у Церској бици.

Док су трајале припреме Минималне групе Балкан за нови прелазак преко Дрине, у Врховној команди српске војске донета је одлука да се наставе офанзивне операције и рат пренесе на територију Аустро-Угарске. Одлука је донета под притиском савезника који нису дали српској војсци да се одмара. Велики руски кнез Николајевич енергично је тражио да Срби пређу у офанзиву, у чему су га подржавали и Французи. Председник српске владе НИкола Пашић такође је препоручивао офанзиву истичући да би „успех и преко границе… добро дејствовао како на балканску ситуацију, тако и на општу европску.“

Охрабрена успехом на Церу, у намерама да помогне операцијама савезника на западном и источном фронту, Врховна команда је наредила прелазак српске војске у Срем и преношење операција на територију Аустро-Угарске. У склопу планиране офанзиве Прва српска армија прикупљена је на десној обали Саве код Обреновца. У раним јутарњим часовима шестог септембра 1914. године, Прва српска армија под командом генерала Петра Бојовића, успешно је прешла реку и успоставила мостобран уз незнатан отпор изненађеног ландштурма.

На помоћном прелазу код карауле Чеврнтије, близу Сремске Митровице, прелазак преко Саве извела је Тимочка дивизија Првог позива, под командом пуковника Владимира Кондића. На леву обалу Саве, пребачени су 13. пук и делови 15. пука Тимочке дивизије Првог позива. Изложени изненадном нападу 29. аустроугарске дивизије 13. и 15- пук претрпели су праву катастрофу. У неуспелом покушају форсирања Саве, шестог септембра 1914. Тимочка дивизија Првог позива изгубила је 46 официра, 159 подофицира и 3.611 каплара и војника, од којих је највећи број заробљен.

Разлози неуспеха Тимочке дивизије Првог позива су вишеструки: Пре него што је кренуо на извршење задатка, командант дивизје упутуио је део мостовог материјала Првој српској армији којка је била на тежишту дејстава. Када је отпочео аустроугарски напад, делови Тимочке дивизије Првог позива који су пребачени на леву обалу реке нису се могли ни појачати ни повући јер понтонски мост није могао бити завршен. Због непостојања чврсте везе са десном обалом, код војника 13. пука појавио се осећај усамљености и несигурности. Одмах после преласка на леву обалу реке, 13. пук је наишао на снажан отпор непријатеља из правца села Шашинци и Јарак. Изненађени снажним нападом аустроугарске 29. дивизије, српски војници нису стигли да утврде мостобран на левој обали реке. Главно место форсирања реке Саве било је исувише удаљено од помоћног, због чега није могло гоћи до борбене сарадње између Прве српске армије и Тимочке дивизије Првог позива. Српска оперативна војска имала је народни карактер, јер је бројни однос активних војника и војника из резерве био у корист ових других. Отуда је извођење једне сложене операције насилног преласка реке, која је уједно представљала ступање на територију противника, захтевало темељније припреме, и бољу артиљеријску подршку.

Поред неуспеха Тимочке Прве дивизије код Сремске Митровице, офанзива Прве српске армије у Срему, успешно је настављена. Ослобођени су Земун, Пећинци и Нова Пазова, док су аустроугарски гарнизони у Руми и Инђији непосрено угрожени. Да би осујетио постигнути успех и зауставио даље нарпедовање српске војске у Срему, Поћорек је наредио да Минимална група Балкан, осмог септембра 1914. започне нову офанзиву преко Дрине. Због новог напада преко Дрине, српска Врховна команда обуставила је операције у Срему 11. септембра 1914. године.

Губици српске војске у Срему нису били узалудни. Офанзивом у Срему српска војска је успорила, а делимично и онемогућила превожење аустроугарских снага из Срема на Источни фронт у Галицији. Победе руске војске у Галицији и Француске војске на Марни септембра 1914. године сматрају се одлучујућим биткама Првог светског рата. Тако је офанзивом у Срему, српска војска допринела великим савезничким победама 1914. године.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *