Поражена у Великом рату, а омражена од стране народа над којима је вековима управљала, Аустро-Угарска се новембра месеца 1918. године нашла у тешкој позицији. Процес дезинтеграције Царевине која је опстајала на договорима два “највећа” народа, те на страховлади и крајње прорачунатом и променљивом односу према другим, негерманским и неугарским народима, био је увелико у току. “Своју” државу више није имао ко да брани. Удружени, словенски народи тражили су пут ка слободи, оној о којој су маштали још од 1848. године.

На позив Српског Народног Одбора из Новог Сада 25. новембра 1918. године, сазвана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је прогласила присаједињење ових региона Краљевини Србији (на скупштини је било укупно 757 делегата, од којих 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, шест Немаца, три Шокца, два Хрвата и један Мађар), а првог децембра 1918. године, Краљевина Србија се ујединила са Државом Словенаца, Хрвата и Срба, да би формирала Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Међу делегатима је било седам жена.

Велику народну скупштину отворио је унијатски прота Јован Храниловић као најстарији посланик по годинама. Посланици скупштине заступали су 211 општина из Баната, Бачке и Барање, а седници су присуствовали и представници Срема, чланови СНО Нови Сад, као и српски и француски официри који су се затекли у Новом Саду. Пошто је завршено конституисање Скупштине, председавање је преузео др Игњат Павлас, који је најавио Јашу Томића, председника СНО Нови Сад, као подносиоца главне одлуке. Јаша Томић се најпре краћим говором обратио овом историјском скупу, а потом је прочитао одлуке Скупштине.

Велика народна скупштина није само прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, већ је, такође, донела одлуку о формирању покрајинске управе (владе и скупштине) у овим регионима. Покрајинска влада је званично названа „Народна управа за Банат, Бачку и Барању“, а за њеног председника изабран је др. Јован Лалошевић, док је покрајинска скупштина званично названа „Велики народни савет“, за чијег је председника изабран др. Славко Милетић.

Због специфичног статуса Срема и тежњи хрватских политичара да се овај део Војводине са Краљевином СХС уједини преко државе Словенаца Хрвата и Срба, дан раније, тачније 24. новембра 1918. године одржан је Велики народни збор у Руми који је затражио стварање јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића и који је донео одлуку о непосредном присаједињењу Срема Краљевини Србији, у случају племенског или политичког цепања.

Збор су чинили изасланици народних већа (око 700 људи), а сазвао га је Жарко Миладиновић, председник Народног већа у Руми и члан Народног већа у Загребу. Овај збор је усвојио резолуцију о стварању јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца и непосредном присаједињењу Срема Краљевини Србији. Већ сутрадан посебна делегација Румског збора предала је своју резолуцију председништву Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена из Баната, Бачке и Барање у Новом Саду.

Одлуке збора у Руми

Данашњи збор изасланика Народних Већа из Срема тражи да се оствари јединствена и демократски уређена држава СХС под династијом Карађорђевића и очекује и од Народног Већа у Загребу да се што пре оствари јединствена заједничка влада са седиштем у Београду.

За случај племенског или политичког цепања, изјављују заступници Народних Већа у Срему, као изасланици народа, да се одлучују за непосредно присаједињење Срема Краљевини Србији.

За тај случај желимо да нас на конференцији о миру заступа Краљевска Српска Влада.

Одлуке Велике народне скупштине, извод

Молимо владу братске Србије, да на Конгресу мира заступа наше интересе.

Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свима словенским па и несловенским народима, који с нама заједно живе.

Несрпским и несловенским народима, који остају у нашим границама, обезбеђује се свако право, којим желе да као мањина очувају и развијају своје народно биће.

Банат, Бачка и Барања у границама, које повуче Антантина балканска војска, проглашује се данас 12. (25) новембра 1918. на Великој народној скупштини на основу узвишеног начела народног самоодређивања отцепљеним, како у државно-правном, тако и у политичком и привредном погледу од Угарске.

Због тога Народна скупштина поставља Велики народни савет, којем је извршни орган Народна управа.

Народни савет чине 50 чланова, изабрани из ове Народне скупштине. Народни савет доноси потребне уредбе и наредбе, поставља Народну управу и врши надзор над њом.

Народна управа управљаће означеном територијом на основу начела потпуне слободе и равноправности за све народе. Сваки грађанин има неоспорно право, да на свом матерњем језику општи са свима властима.

Седиште Великом народном савету и Народној управи је Нови Сад.

Ујединитељ Жарко

Жарко Миладиновић (16. јун 1862, Ердевик — 25. јун 1926, Рума) био је српски политичар и доктор правних наука.

Школовао се у Новом Саду, Осјеку, а правне науке је студирао и завршио у Београду где је и докторирао. Потом је започео своју адвокатску, а касније и политичку каријеру у Руми. Био је члан Српске народне радикалне странке, а касније и у самом њеном врху.

Године 1897. године је покренуо први српски правни лист „Српска самоиздања“. Потом, 1902. године изабран је за посланика СНРС. Постао је политичко-правни саветник за питања српске аутономије. Под оптужбом за велеиздају због врбовања добровољаца и слања оружја за Краљевину Србију 1909. године ухапшен је од стране аустроугарских власти. Суђење је спроведено у Загребу, а након неколико месеци је пуштен услед недостатка доказа. У Руми му је потом приређен величанствени дочек. А из фијакера који га је дочекао на станици су испрегнути коњи и сами Румљани су вукли фијакер до центра града, где је одржан велики митинг.

До смрти био је члан Главног одбора НРС, а у једном мандату и министар пошта и телеграфа Краљевине СХС. Умро је 1926. године и сахрањен у Руми. Тестаментом је сву своју имовину оставио граду Руми.

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *