Устанак који је 1804. године против турских господара подигла српска „сиротиња раја“, потресао је попут правог политичког земљотреса читаву оновремену Европу. Покретом сељачких и хајдучких маса, Србија се вратила на светску политичку сцену, а њен народ показао да самоорганизован и без ичије помоћи може да порази свог вековног тлачитеља и тако осигура себи народни поредак, власт и слободу која неће имати само национални, него и социјални карактер.

Споменик Тицановим јунацима у Вогњу

Први војни успеси српских националних и социјалних револуционара − хајдука и обичних устаника остварени код Иванковца, на Делиграду и Мишару, омогућили су да се крајем 1806. и почетком 1807. године од турског ига коначно ослободи престони Београд. У то време, углед српског оружја дошао је до максимума: устанике и Карађорђа јавно хвали Наполеон, а Станоје Главаш, гледајући ка обалама Јужне Угарске истиче да је следеће на реду „ослобођење Срба до Пеште“, чиме би се, према замисли овог хајдучког вође, испунио народни завет дат још за време „Кочине крајине“.

Поглед ка Београду

Убрзо по уласку устаничке војске у Београд, свој поглед ка новој престоници која је сијала слободом усмерили су српски сељаци и кметови у Срему, код којих је увелико сазрела идеја о потреби одупирања унијаћењу и наметима које су спроводили кнежеви Одескалки, потомци папе Иноћентија 11, чији је Срем био феуд, односно румски грофови и прелати Пејачевићи који су почетком деветнаестог века настојали да максимално прошире своје поседе.
Услед недостатка свести о томе да су се, са ослобођењем Београда околности у којима су се Срби Срема налазили промениле, царевина је извршила насиље над привилегијама које су Срби угарског Југа традиционално уживали. Ратови са Турцима и Наполеоном скупо су коштали Царевину која је испражњену касу по сваку цену настојала да попуни преко леђа најсиромашнијих слојева, међу којима су најбројнији били Срби који су као граничари и добровољци своје сабље лако укрштали са непријатељима Монархије.

Два Теодора

У таквим околностима, трећег, односно четвртог априла 1807. године, скупштина сељака села Вогња које се налазило у власништву Пејачевића, а којом је председавао кнез Теодор Аврамовић −Вогањац, донела је одлуку о подизању устанка против иноверних феудалаца и клира.

 

Теодор Аврамовић Тицан

Међутим, како се Вогањ налази близу Руме у којој је столовао један огранак породице Пејачевић, те Сремске Митровице у којој је био стациониран већи аустријски пук, устаници су одлучили да центар покрета пренесу у иришка села Врдник и Јазак. У то време, малени Ириг био је центар културног живота Срба, (на чему има да захвали пре свега старој Митрополији, манастиру Крушедолу, као и близини Сремских Карловаца), тако да је Вогањчева одлука била више него рационална.
Већ петог априла, Вогањац и његови најближи сарадници, учитељ Андрија Поповић и сељаци Пантелија Остојић и Марко Огњеновић, окружени са преко 400 устаника, упућују из Раванице јавни позив на устанак кнезовима иришких села Крушедола, Гргетега и Нерадина.
Убро потом, Вогањац се писмено обраћа и кнезовима Буђановаца, Суботишта, Петроваца, Путинаца, Радинаца, Добринаца, Сибача и других места од којих захтева да што пре покрену сељаке, претећи да ће им, ако то не учине, читаве породице „метнути под сабљу“.
Ту, у Раваници, устаницима се прикључује и становник Јаска, војник и добровољац из многих аустријских ратова, сељачки син Теодор Аврамовић − Тицан. Захваљујући својој пожртвованости и војном умећу, Тицан добија место четовође, устаници другог Теодора, а буна своје име.

Митрополит Стеван и „чика Доситије“

Први сукоби устаника и локалних власти које су помно пратиле развој догађаја почели су седмог априла и у њима су, на путу Крушедол − Ириг између осталих настрадали властелински службеник Антон Феликс и његов син, што је за локалне властелине било већ превише.
У таквој ситуацији која је претила да захвати и српско становништво Илока и Вуковара, Пејачевићи се обраћају митрополиту Стевану Стратимировићу који убрзо упућује јавни позив устаницима да се разиђу. Један део сељака, предвођен Вогањцем напушта Врдник, а на чело устанка стаје Тицан који захтева бескомпромисну борбу против спахија и римокатоличког клира, али и против српских црквених великодостојника, који су „издали“ српску сељачку буну.

 


За разлику од митрополита, устаници су велику наклоност добили од Доситеја Обрадовића, кога је српски народ од милоште називао „чика Доситије“,којем су, у крајњем, Тицанови устаници били најбоља пратња на путовањима кроз Срем и ка Београду.
Према једној легенди, у време избијања буне „чика Доситије“ се затекао у Крушедолу, где се по први пут сусрео са Тицаном. Незнајући ко је Доситеј, храбри сремски сељак пресрео је великог просветитеља и обратио му се следећим речима: „Ја сам Тицан. Не знам ко си, ни шта си, али се види да си човек. Ако си пријатељ сиротиње, пружи десницу да је стиснем.“ Доситеју се Тицан допао, па су се и руковали. Од тада па до трагичног окончања буне, Тицан и Доситеј су друговали, а приликом проласка кроз Ириг, Доситеја је, на Теодорово инсистирање, угостио и познати Ирижанин Јован Марковић.

Војвода Лука Лазаревић и смрт на точку

Према званичним подацима неумољиво педантне аустријске статистике, у буни је учествовало преко 15.000 устаника из готово 45 села Срема, укључујући и Илок и Вуковар. На њеном гушењу, које је трајало десетак дана, бечке власти употребиле су снаге у јачини готово једне веће армије.
У освит судбоностног сукоба код Бингуле, који се одиграо у поподневним часовима деветог априла, Тицан је, посредством својих гласника упутио позив устаничком војводи Мачве, Луки Лазаревићу, молећи га да притекне у помоћ.
Тежак пораз код Бингуле, предухитрио је одговор војводе којем је Карађорђе саветовао да буде опрезан. Тицан је био заробљен и са тројицом највернијих другова заточен у иришкој касарни.
Велики део ухваћених устаника је побијен, мањи део помилован, а они који су успели да избегну срамно заробљавање пружали су отпор све до 14. априла, када је сломљен и последњи напор да се дође до хлеба и слободе.


Тицан је крајем године успео да побегне, али је убрзо ухваћен у румском селу Грабовци на Сави, где је покушао да се пребаци у Србију. Одведен је у Вуковар где је 1810. године уморен на точку за черечење.
Тиме је буна у којој се водила борба за хлеб и слободу окончана, а Срби Срема ће након четири деценије добити прилику да кроз Српску Војводину остваре оно што Теодору Аврамовићу − Тицану није пошло за руком.

Одјеци буне

И после слома, Тицанова буна надахњивала је јунаштвом Србе Срема који су и даље вапили за својом националном и социјалном слободом. Вођени Теодоровим примером, многи Сремци су се током наредних година укључивали у Карађорђеву војску, а о томе колико су Вождови устаници поштовали Тицаново дело, сведоче и речи једног Карађорђевог изалсаника упућене септембра 1807. године помилованом Теодоровом устанику Максиму Атанацковићу: “Долазиим послат од Ђорђија, вође Србије, да вас у његово име позовем на устанак. Устаните против наших непријатеља Немаца, тако вам Бога и Богородице, прихватите се оружја, а ко га нема нека граби мотике и секире и не бојте се војске јер ће доћи помоћ од Карађорђа. Устајте да се иде Ириг ослободити, јер је Земун са свих страна опкољен.”

С. Лапчевић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *