Митровица 7 нивембра. – Јуче се навршило 22 године од дана када је пре 22 године славна и победоносна српска војска крочила на свето тле ослобођене Сремске Митровице, а тиме и на тле нашег кићеног Срема. У недељу 3 новембра Митровица је по први пут након толико година прославила тај дан.
Јутро освануло је са пуно сунца, топлине и лепоте. На многим кућама вијориле су се државне и српске заставе. Пред зградом Српског Дома, где се имао одржати главно славље, врвило је од рана јутра. Припреме за свечаност које су – мора се признати – биле велике, али само време прекратко, ипак су добро успеле. Пред шеталиштем Престолонаследника Петра, направила су шпалир деца Мушке и Женске основне школе, школе на сајмишту, Женска стручна школа и реална гиманзија. У ручицама дечице лепршале су мале заставице народних боја и шаренило се цвеће. Са нестрпљењем очекивао се долазак одличних гостију. За све то време пуцале су прангије по народном старом обичају.

Дочек гостију

На железничкој станици госте је дочекао домаћин славе г. др. Божидар Лужанин, командант места пук. Војислав Марковић, ђенералштабни капетан г. Петар Смиљковић, срески школски надзорник г. Димитрије Рашић са члановима одбора за прославу, претставници власти и народ. Г. др. Лужанин поздравио је госте генерала г. Љубомира Максимовића, пуковника г. Драгољуба Анђелковића и друге овим речима: „Са пуним срцем захвалности поздрављам Вас драги ослободиоци братске српске војске. Добро нам дошли харабри ослободиоци у наш кићени Срем! Живели!“ Генерал г. Максимовић и г. др. Лужанин пољубили су се…
…У дивно декорисаној дворани, гостима је приређена мала закуска. Пред Саборном црквом у пола 11 часова дочекан је изасланик Њ. В. Краља, гардијски пуковник г. Војислав Петровић, те по чланицама Кола Српских сестара понуђем хлебом и соли. Присутни су клицали „Живео Краљ! Живео Дом Карађорђевића!“ Свечаном благодарењу присуствовали су многи одличници. Свештаник г. Јанковић одржао је топли говор у којем је између осталог рекао:
– Никаква сила није могла Српство да сатре. Под окриљем своје светосавске вере и у најтежим данима постојала је света мисао која се састојала у тежњи за слободом и миром.
И наш кићени Срем, наша Света Гора са манастирима и споменицима наших славних великана и деспота, још пре сеобе Срба, био је крај који је на себи носио жиг наше славне прошлости и пуног права, да је и у њему свака стопа наша и да има бити вечно наша.
Та нас је вера одржала и онда кад смо били упрегнути у онај тешки јарам империјалистчке Аустро-угарске. Светосавска црква и наше школе биле су нам светилишта, одакле се ширила мисао да се уједини „све што српским духом дише, српским чувством чувствује.
Своју проповед г. Јанковић је завршио речима:
– Не осврћимо се на лажне пријатеље, нити на оне који све знају и који нам омаловажавају наше снаге и способност, Уздајмо се у себе и у свој понос. Будимо спремни да се никад и никоме не подамо да тако очувамо нашу златну слободу и мили дом Краљевину Југославију; велико дело наше славом овенчане војске, дело које смо угледали срећни и радосни 6. новембра 1918.
Нека живи Краљ Петар Други! Живео славни Дом Карађорђевића! Живела Југославија!
…Академија је почела државном химном коју је отпевала Српска црквена певачка дружина. Затим је академију отворио председник одбора за прославу и старешна Соколског друштва г. Бошко Новаковић, који је у свом поздравнком говору између осталог рекао: …Сремска Митровица је данас горда и срећна: горда је што, славна и богата историјом својом, слави данас славље победе, славље величине и слободе; срећна је што у својој средини на овој прослави, може да поздрави оне који су као старински витези без мане и страха дошли к нама као први весници слободе, као први гласници одуженог завета и новог живота у сјају ослобођене, уједињене, распрострањене, вољене и полетне отаџбине. Пре 22 године Митровица је била сведок чудесног стваралаштва историје: рушило се једно старо царство, вековно, али царство разједено у својим темељима зато што је често узимало неправду као правду и неистину као истину и мржњу место љубави; рушило се старо царство, проклето и ужансуто, али се јављало ново, младо, помаљајући свој ведри, осунчани и блистави лик, из дубина историјских збивања. И кад су Митровчани пре 22 године дочакали своје ослободиоце, клучићи им из раздраганих срца, љубећи их, грлећи, плачући од среће и беспримерних усхићења, заспиајући их свећем и поздравима, душа устепталих и понесених, лица обасјаних, бића прожетих срећом, како су били поносити, како су били пуни љубави! Радосно су се светлили врхунци Фрушке, јер у њеним лепим манастирима није више било туге ни горчине. На својим заставама српски војници носили су највеће дарове: слободу и братство, а победа је била њихов симбол.
Затим је реч узео г. Љубомир Мксимовић, један од оних српских официра који су први прешли у наш Срем 6. новембра 1918. године. Говорник је био топло и бурно поздрављен. Он је рекао:

„Браћо и сестре Прошло је већ двадесет и две године од оног дана када је српска војска раздрагана срца ступила на тло ове племените земље носећи братску љубав и слободу својој браћи.
Прошли су дани велики и херојски, дани поноса славе и умирања. Све је то отишло у заборав и ако смо веровали да се то неће десити, али стварност је показала да је тако. И сада када се над нашом Отаџбином надвио црни облак и прети да из њега отпочне туча да нас бије, ми се сећамо старе славе и враћамо се прошлости, удубљујући се у мислима у наша страдања и уздизања. Оживљујемо оне многбројне подвиге јунаштва, крви и умирања, и тек сада схваћамо величину дела што су учинили ствараоци наше лепе отаџбине. Вратимо се у прошлост и из ње црпимо снагу за будућа прегнућа!“
„Још никада сунце није огрејало народ са већим одушевљењем и већом готовошћу да се жртвује за народни идеал, него што је 1912. год. огрејало Српски народ.
Са невиђеним одушевљем, жртвујући се ми смо успели да муњевитом брзином разбијемо непријатеља, осветимо Косово и све мученике пале на олтар Отаџбине и ослободимо нашу браћу у Старој и Јужној Србији.
Ми смо својим успесима задивили свет.“
„Нама се није дало одмора! Непријатељ нашег народа који је у својим канџама држао вас браћо и сестре уплашио се и рачунајући на нашу премореност, истрошену спрему и наоружање, хтео је да нас уништи, стављајући нам понижење, но ми смо 1914. год. ношени идеалом: Ослобођење наше браће примили бачену рукавицу и истурисмо наше груди. Наш идеал Ослобођење наше браће носио нас је на крилима Белог Орла у небеске висине. Ми смо се борили. О наше груди разбијала се једна силна царевина.
Ми смо падали, устајали, гинули и крв проливали, давали смо надчовечански отпор. И тек онда када смо под притиском ногобројних нрпијатељских снага састављених од три државе морали да наупстимо тло наше миле и лепе Србије, ми смо то урадили крвавог срца, одступајући постепено, заливајући крвљу сваку стопу наше миле груде.
Али и у овим тешким и мученичким данима ми нисмо клонули. Нама је давало силну и надчовечанску снагу: Љубав према Крљу, Отаџбини и неослобођеној браћи.
Српски народ преживљавао је своју трагедију, своју Голготу.“
„Непријатељ је објавио да српска војска више не постоји.
Цео свет је мислио да су Срби избрисани из списка живих.
Једне вечери, лежећи у сенци маслине, окружени смрћу, чух како кроз ваздух тихо бруји сентиментална песма неколико војника: „Тамо далеко, далеко крај плавог Дунава, тамо је село моје, тамо је Србија!“ Срце ми заиграва од радости а у мојој свести као муња сину наш идеал: Краљ, Слобода, Отаџбина, Слобода браће. Ми нисмо избрисани из списка живих. Ми имамо духовне и животне снаге.
И под звуцима ове песме отпоче оживљавање наше снаге.
Цео свет се изненадио када смо се 1916. г. опет појавили на бојишту и да смо у несаломљивим јуришима на непријатеља врховима наших бајонета отворили капију Слободе наше Отаџбине.
„Чудесна реч Врховног команданта, блаженопочившег Краља Александра Првог Ујединитеља која је пре 22 пала била је:
„Са вером у Бога, напред у Отаџбину“!
Кроз ураган вагтре, искидану жицу, преко раскомаданих и разбацаних људских тела и земље преливене крвљу, врховима наших бајонета сломили смо отпор непријатеља, пробили фронт и као Соколови уздигнути у висини ми смо пожурили драга браћо да и вама донесемо слободу, да вас братски загрлимо на наше намучене и израњаване грруди и срце које искрено и несебинчно бије за вас свим жаром братске љубави.
И када смо пре двадесет и две године шестог новембра прешли реку Саву, гробницу многих наших хероја, који су хитајући к вама нашли смрт у њезином загрљајум наше груди испунило је одушевљење а срца играла од радости, јер наш и ваш идеал је био остварен. Доносимо слободу нашј браћи.
У мојој свести неизгладиве су успомене које сам преживео тога дана. Оно братско осећање, она срећа, задовољство свију нас не може се никада заборавити.
И сада испред мене лебди лице поч. Др. Милана Костића који је у моменту када сам својом ногом стао на тло ове лепе земље, на тло ваше лепе Митровице, изашао из средине непрегндне масе митровчана са чијег се лица огледала радост и срећа и поздравио нас жаром братске љубави како само брат брата може дочекати. Овом пирликом сматрам за свету дужност да се одужим са дубоким поклоном пред сенима Др. Милана Костића и Др. Жара Миладиновића као и свих митровчаба оба пола који нису имали ту срећу да доживео овај дан и да им узвикнем: Слава им!
„О ти млада генерацијо!
Стара гнерација није смарала да треба да живи на ловорикама својих предака. она је озбиљно схватила своју дужност те је предано радила на свима пољима жртвујући се за опште добро народа.Она је дала доказа о високо схваћеној дужности, идеалима, о њезином хероизму. Гинула је,море крви пролила за ослобођење и уједињење браће и успела је.

Милош Масаловић

 

Млада генерацијо! на вама лежи будућност Отаџбине, зато узмите од старе генерације све оно што је племенито, херојско, часно и поштено и старајте се да будете бољи од старе гнерације, јер од вас самих зависи како ће вам бити у будућности. Зато развијајте висок морал. Усавршвајте се научно и јачајте физички и уливајте у душу ону узвишену љубав према родитељима, Краљу и Отаџбини, пред којом све пада у прах.
Одбаците све ситне зађевице, пакости и неслагања, гледајте се као браћа и ваш идеал нека буде: понос и гордост што сте синови једног херЗбијајте се у редове, руку под руку, челичних мишица, уздигнуте главе са херојским срцем у грудима образујте гранитну стену на којој ће бити престо нашег младог и љубљен ог Краља Петра Другог. Окружите га љубављу и довикните свакоме који се дигне да дарне у нашу јединствену Отаџбину. Стој!

О ту стену има да се разбију све навале непријатеља наше лепе, јединствене отаџбине Југославије.
Старој и младој генерацији довикујем Здраво!
Живели
Са одушевљем пристуни су поздравили речи ослободиоца г. Максимовића.
Српско зан. пев. друштво „Стражилово“ под равнањем г. Богдана Лалошевића отпевало је „За барјак“ од М. Топаловића.

Предсеник је затим прочитао писмо пук. Милоша Масаловића, који је био спречен да дође на прославу, у коме се испричава за недолазак, те шаље поздраве Митрочванима и радо се сећа оних дивних часова 1918. године када је ушао у град и када су га срдачно и братски дочекали, те помагали као првог камнданта места у Митровици. Испричан је и недолазак новинара и директора београдске Радио станице г. Станислава Кракова који је одржао врло лепо предавање преко радио станице исто по подне, а у коме је рекао „да је Сремска Митровица капија Југославије, јер кроз њу се ишо даље у неослобођене крајеве и на њеним вратима се почела стварати Југославија“…
… Свечаном гала банкету присуствовало је око стотину особа у прочељу је седео изасланик Њ. Вел. Краља, а затим остали гости. Прву здравицу Њ. Вел. Краљу одржао је домаћин славе г. др. Лужанин. Присутни су бурно клицали Њ. Краљу и Краљевском дому. Затим је оржао здравицу Министру војске и морнарице председник Народног универзитета г. Димитрије Рашић. Министра војске и Армијску област заступао је командант места пук. г. Војислав Марковић који се на поздраву срдачно захвалио.
Земљорадник Лазар Врачарић из Јарка евоцирао је лепим речима успомену на овај дан када је 22 године један одред српске војске на челу са Станиславом Краковим прешао Саву кор села Јарка. Изјавио је да ће и село Јарак на првој свечаној општинској седници изабрати г. Максимовића и г. Кракова за почасног члана.
Пало је још неколико здравица када је Краљев изасланик уз бурно клица напустио дворану и аутомобилом напустио слављени град.

Станислав Краков

 

***.

Срем, информативни недељни лист, број 120 од осмог новембра 1940. године.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *