Средишња земља

 

Прича о Срему у Великом рату је прича о насилној мобилизацији, о многобројним добровољцима, о Сремском добровољачком одреду који јуначки гине на бедемима Београда. Први Сремци висили су на београдским бандерама док су борбе још увек трајале. За њих није било милости, пошто су од стране Аустро-Угара третирани не као ратни заробљеници, већ као издајници

Kao средишња српска земља, сматра историчар професор доктор Милош Ковић са Филозофског факултета у Београду, Срем је дао значајан допринос очувању националног идентитета и играо прворазредну улогу у процесу ослобођења и уједињења српског народа.

професор доктор Милош Ковић

– Почев од 16. века, па све до дубоко у 19. век Срем је био средишња српска земља, духовни и политички центар целог српског народа. На двору последњих Бранковића стваране су српске јуначке песме, а у фрушкогорским манастирима чувана је духовност и са њом свест о томе да смо заветна, косовска нација. Нарочито је у том смислу занимљива личност Владике Максима Бранковића. Он одбија деспотску титулу, постаје Митрополит и тако Србе уводи у епоху теократије. Од њега па све до Првог српског устанка српске старешине су искључиво виши и нижи свештеници, прича професор Ковић.

Своје место као централне српске земље, Срем је, наводи он, изгубио само за кратко, гашењем династије Бранковић, да би то поново постао након Велике сеобе 1690. године. Оно што је до тада била Пећ, постали су Крушедол и Сремски Карловци. Тако су у Срему, пошто су са њега били прогнани, Срби пронашли ново Косово.

– Српски патријарси који столују у Срему су поглавари свих српских земаља и свих Срба од Трста, преко Сент Андреје па до Темишвара и Белог и Јадранског мора. Они управљају политичким животом и носиоци су целокупне идеје националног уједињења. О томе у крајњем сведочи и улога Патријарха Јосифа Рајачића на Мајској скупштини 1848. године. Све ове чињенице условиле су и појаву снажног националног осећаја код Сремаца. Тако, примера ради, ви имате једног Ђорђа Ћурчију који је као Босућанин прешао у Мачву и постао угледни хадјук, затим ту је и Лаза Харамбаша кога је својевремено за себи надређеног прихватао и Станоје Главаш. Сремци се активно укључују у Први српски устанак. Они се боре, збрињавају избегле и рањене, купују и у устаничку Србију преносе оружје и муицију. Вољу за јединством Сремци су показали и 1848. године, али и знатно раније, 1807. када се током Тицанове буне преговарало са Поп-Луком Лазаревићем о преласку Карађорђеве војске у Срем. Током боја на Мишару, Сремци се раме уз раме са Мачванима туку против Турака, да би, по турском поразу и преласку Саве гонили непријатеља у недоглед, објашњава Ковић.

Припајање Срема Троједној краљевини отвориће ново поглавље у борби Сремаца за ослобођење и уједињење. Од средишње српске земље, савско-дунавска равница постала је средиште сукоба српске и хрватске националне идеје, што, наглашава Ковић,објашњава тешке погроме којима су Срби били изложени 1914. и 1941. године.

Теодор Аврамовић Тицан

– У Кнежевини Србији, Сремци су песници, књижевници, новинари, законодавци. Они градећи Кнежевину у њу уносе дух новог времена, спремајући генерације које долазе за нове национално-ујединитељске напоре. Оданост националној идеји, Сремци су показали још за време Првог балканског рата када, као добровољци одлазе у борбу. То се наставило све до 1918. године. Септембар 1914. довео је до великог страдања Сремаца. Читава села су претварана у згаришта. То данас просечни грађанин Србије не зна. Тоша Искруљев је то ваљано обрадио као публициста, али историографија је остала нема на муке Срба-Сремаца против којих је устала и Царевина чији су грађани били. Слично су прошли и Срби Босне и Херцеговине. Било је то прво предсказање онога што ће Србе-Сремце задесити 1941. године када су страдавали од исте руке, наглашава Ковић и додаје: – Прича о Срему у Великом рату је прича о насилној мобилизацији, о многобројним добровољцима, о Сремском добровољачком одреду који јуначки гине на бедемима Београда. Први Сремци висили су на београдским бандерама док су борбе још увек трајале. За њих није било милости, пошто су од стране Аустро-Угара третирани не као ратни заробљеници, већ као издајници. Отуда ни не чуди што су гинули без страха и бриге за сопствене животе. Јуначка смрт од куршума била је за њих логичан избор. Таква погибија била је часнија од вешања.

Снагу своје националне-ујединитељске идеје Сремци су, сматра др Ковић показали и 1918. године када су у Руми решили да се припоје директно Србији, чиме су стали на пут плановима хрватских политичара да их у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца уведу посредно – преко Загреба.

– Не треба заборавити ни то да су Сремци исповедали најмање вере у југословенску идеју, о чему сведочи и чињеница да је Срем био једно од најјачих упоришта радикала Јаше Томића који је јавно износио своје резерве према југословенству.

Он је писао, а Сремци потврђивали, да Срби и Хрвати нису и не могу бити један народ, додајући да ће, уколико се залепе за југословенски лепак, Срби доживети такву идентитетску промену да се неће моћи исправити. На жалост, околности су биле такве да Сремци нису послушани, што свакако не умањује чињеницу да су они који су у равници између Саве и Дунава васпитавани на косовским традицијама, добро проценили у ком правцу ће српски народ ићи, закључује др Ковић.

 

С. Л.

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *