Сто година слободе

 

Пише: Проф. др Ненад Лемајић, Филозофски факултет Нови Сад

 

Пета година Великог рата била је тешка у читавој Европи. Исцрпљене економски и физички локалне и шире заједнице на готово читавом простору су се почеле распадати. До распада државе дошло је најпре на Истоку у Русији где је  годину дана раније избила револуција.

Предреволуционарно стање проширило се 1918. на Запад, највише на просторе две царевине Немачке и Аустро-Угарске.  Вишенационална Хабсбуршка монархија суочавала се додатно и са националним проблемима у подручјима где су живели опресовани народи. Такво подручје је био и Срем.

 

Пробуђена национална свест

 

Исцрпљено ратним операцијама које су вођене између аустроугарских и српских јединица 1914. и 1915. делом и на подручју Срема становништво је падало у све већи очај. Недостатак хране и све већи отпор мобилизацији довео је до стварања великих наоружаних група које су се формирале у Фрушкој гори а подршку за преживљавање су добијале из околних села. Посебно неповерење власти су изазивале код српског становништва Срема. Ово становништво било је изложено повећаној репресији у годинама пред Велики рат да би се потом по његовом избијању она значајно и повећала.

Притисак на српско становништво последица је два процеса од којих је један имао дубље историјско значење а други је последица тадашњих политичких околности.  Наиме Хабсбуршка монархија је била реликт прошлости и тешко се носила са модерним процесима које је доносило индустријско друштво Европе од краја XVIII века а на првом месту са пробуђеном националном свешћу дивергентних етноса и народа у њеним оквирима. Монарх, државни апарат и сила нису били довољан фактор за преко потребну кохезију.

За Монархију је посебно критично било словенско и оквиру њега српско питање. Када су Срби на Берлинском конгресу 1878. дошли до своје државе, на територији некада у саставу Османског царства, аустроугарска дипломатија је морала одлучно деловати и нову кнежевину ставити под своју пуну контролу. Балкан је тада подељен на утицајну сверу Русије и Аустро – Угарске. Србија се заједно са Босном нашла у аустроугарској утицајној свери. Аустро-Угарска ће Босну прво окупирати а тридесет година касније и формално анектирати у свој састав. Тако су сви Срби директно или индиректно дошли под утицај куће Хабсбург.

Природно тежећи пуној националној еманципацији која им није била дозвољена Срби су све више улазили у конфликт а Аустроугарска је реаговала додатним притиском. Тако је постављен оквир за неизбежан конфликт у коме су морали страдати или Срби или Монархија. До великих заоштравања долази већ после смене династије у Србији 1903. а поготово после анексије Босне 1908. године. Нове политичке снаге у Србији ослоњена на народну енергију а уз подршку Русије нису биле спремне на олако попуштање. У таквим околностима Срби у Монархији постају предмет сталних сумњи и шиканирања што додатно утиче на њихову радикализацију.

 

Срем-српска земља

 

Источни и средишњи део Срема је у етничком смислу био изразито српска територија без обзира што су  градови попут Земуна, Митровице и Руме имали мешовит национални састав. Зато не чуди што су га аустроугарски војни команданти често током рата сматрали окупираном земљом и понашали се у складу са тим начелом. Градоначелник Митровице Теодор Василић је прво смењен са функције а потом ухапшен и интерниран. Многи виђени људи су по околним селима затварани као таоци и били су гаранција да у њиховим селима неће доћи до немира. Одлуку о увођењу преких судова по местима Срема су објављивали добошари а плакати су постављани на видним местима.

Срби су смењивани са свих јавних функција а њихова друштва су забрањивана. Једина српска институција која је толерисана била је Карловачка митрополија. Она је после смрти патријарха Лукијана Богдановића била без поглавара а као администратор ју је водио пакрачки владика Мирон Николић. Николић је мудро позивао на смиреност и лојалност знајући да у условима ратне психозе и најмањи знак нелојалности може бити погубан за српски народ. Притисак на Србе у Срему се нарочито појачао после српске офанзиве у Срему септембра 1914. Они су најчешће осуђивани због наводног давања сигнала српској војсци. Села су паљена, један број људи је убијен а многи су завршили у интернацији.  Притисак на српско становништво се у наредним годинама смањио али је живот у сваком погледу био тежак.

Економска нестабилност се повећавала током 1916. а учестале су реквизиције. Земљорадници су крили вишкове својих производа па се у појединим срединама почео осећати недостатак хране. Крајем октобра 1916. после бербе кукуруза донети су посебни закони о његовој реквизицији. Одређена је количина кукуруза која се могла задржати за употребу а остатак се морао предати по прописаним ценама.

Страдања великог броја војника на фронту у Галицији довело је до првих већих појава дезертерства. Тој сили која је притискала Срем је дошао крај 1918. године. Власт већ тада није била у стању да ефикасно контролише значајне делове Срема. Регрутација на почетку године довела је до повећаног броја војних дезертера и нарастање зеленог кадра. Дезертере су крили сународници а покушаји жандарма да их ухапсе су углавном били неуспешни. Прелазак једног броја војних дезертера из Бачке довео је до формирања великих група зеленокадроваца на Фрушкој гори које су укупно бројале више хиљада људи.

Зелени кадар се у Срему углавном није бавио пљачком јер је имао подршку у селима одакле су добијали храну и све потрепштине. Непријатељства су се углавном усмеравала према богатим Немцима за шта је било и економских и политичких разлога.

Од половине 1918. власт више није била у стању да контролише значајне делове Срема. Зелени кадар је вршио нападе на пруге и путеве а упадали су и у многа села. Из извештаја једне домобранске патроле сазнајемо да су се војни бегунци током октобра слободно кретали по Митровици. Тако је током пушкарања у Митровици страдао један кадет 70. Петроварадинског пука. Слична ситуација је била и у Руми где су се војни бегунци слободно наоружани шетали по граду. За то време су трупе Антанте продирале кроз Македонију и Србију.

 

Народно веће

 

Чеси су половином октобра прогласили самосталну државу а од Монархије се 25. октобра одвојила и Мађарска. У Загребу је формирано Народно веће Словенаца, Хрвата и Срба које ће 29. октобра прогласити издвајање Државе Словенаца, Хрвата и Срба из састава Монархије.

Нова држава је била без суштинске политичке моћи и представљала је више декларативни израз политичких стремљења јужнословенских народа двојне Монархије. Ефикасна власт се није могла организовати.  Шеф полиције и повереник владе за град Митровицу Иван Гинтер је крајем октобра предложио да угледни грађани Митровице преузму власт те формирају делегацију која би позвала српску војску у град.

Тада је у Сремској Митровици 1. новембра формирано Народно веће на челу са Александром Рокнићем које је преузело власт у условима де факто управног вакума јер је претходна власт нестала. Народно веће Митровице је какав такав ред одржавало уз помоћ народних стража. Кључну безбедносну подршку Народном већу Сремске Митровице је пружила комитска чета Милуна Милошевића. У таквим условима једино је долазак српске војске могао обезбедити ефикасно функционисање институција града и државе.

Српска војска је ушла у Београд 1. новембра 1918. а у Малој Митровици се 3. новембра појавио њен Пети пешадијски пук. Потом се приступило изградњи понтонског моста. Два дана касније 5. новембра су српске трупе Другог батаљона Петог пешадијског пука Краљ Милан предвођене потпуковником Ђорђем Максимовићем прешле преко овог моста и у свечаном дефилеу ушле у град а затим у наредним данима наставиле ка другим деловима Срема и Славоније.

Наредног дана 6. новембра у православној цркви је обављено благодарење поводом уласка српске војске. Овај симболични прелазак војске преко понтонског моста означио је и почетак нове епохе у којој се Митровица коначна нашла у саставу српске и југословенске државе. У граду је брзо успостављен ред а  заповедник Српске комитске чете Милун Милошевић је објавио да “све оружје, стрељиво, војничка опрема и све од војништва купљене ствари и марва или коњи и живина имаду се за 24 сата предати код градског поглаварства”.

Војска се убрзо из Митровице развила у правцу Чалме, Радинаца, Ердевика и Шида а по једна чета је послата у Руму и Вуковар.  Тако је наредних дана успостављен ред у овом делу Срема и спречено окупљење различитих чета опхрваних револуционарним духом што је по објави великог жупана жупаније сремске “било строго забрањено и да ће се стога строго казнити по редовитој српској војсци”.

После неколико дана Народно веће из Загреба је покушало да у Митровици успостави градско заступство а управу града је понудило предратном градском начелнику Теодору Василићу који је то у првом тренутку одбио. Ипак је заступство нешто касније формирано. Прву ванредну седницу овог заступства отворио је велики жупан сремски др Милан Ђ. Костић да би потом на наредним седницама били изабрани “управни, грађевински, господарски школски и здравствени одбор”.

Формирање нове државе јужних Словена било је извесно али је био нејасан облик владавине и државна организација. Полемике око организације будуће државе су добиле оштрије форму после Женевске декларације од 9. новембра којом ниједно од ових питања није решено. Представници српских области некадашње Аустро-Угарске су тада почели да се изјашњавају о директном прикључењу Краљевини Србији јачајући њене позиције у будућим преговорима. Тако су и представници Срба из Срема на иницијативу Жарка Миладиновића посланика у  Народном већу Државе СХС одржали 24. новембра Збор у Руми на коме су као израз политичке воље српског народа Срема прогласили непосредно уједињење Срема са Краљевином Србијом.

У одбор за спровођење закључака Збора изабран је и др Александар Рокнић. Ова политичка натезања ће бити завршена тек 1. децембра када је у Београду по доласку делегације Народног већа Државе СХС регент Александар прогласио уједињење Краљевине Србије са земљама независне Државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Тиме је решен облик владавине у будућој држави али не и њена организација.

Тек ће Видовдански устав 1921. решити и ова питања али бити и узрок будућих сукоба и подела.

 

 

 

 

Господо одасланици!

 

Ваш долазак у име Народнога Већа Словенаца, Хрвата и Срба, достојнога представника широке наше народне мисли, и Ваше саопшење његове историјске одлуке од 24. новембра, којом се проглашава државно уједињење свега народа и све наше миле, намучене, али славне отаџбине, испунило ме дубоком радошћу.

Примајући то саопшење, уверен сам, да овим чином испуњавам своју владарску дужност, јер њим само приводим коначно у дело оно, што су најбољи синови наше крви, све три вере, сва три имена, с обе стране Дунава, Саве и Дрине; почели припремати још за владе блажене успомене мога деде Кнеза Александра I. и Кнеза Михајла оно, што одговара жељама и погледима мога народа, те у име Његова Величанства Краља Петра I. проглашавам уједињење Србије с земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

— Регентов одговор или прокламација оснивања Краљевства СХС

Александар Рокнић, Сремска Митровица, (1860 – 1927). Адвокат, бранио оптужене Србе на Велеиздајничком протесту у Загребу. Био је посланик Народно црквеног сабора у Сремским Карловцима. Током Великог рата живео у Бечу. Руководио Народним већем града Митровице 1918. године. Посланик у Привременој народној скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *